Niš na respiratoru

Zamislimo li Niš kao prosedog muškarca na kraju pedesetih koji još ume da namigne sa šanka, uz burbon sa jednom kockom leda ispred sebe, rekli bismo da je sasvim dobrodržeći mangup. Čini mi se da se proteklih nekoliko godina ipak malo zapustio. Zarastao u bradu. Otromboljio se. A kad dođe zima, smrdi brate. Džabe parfem. Iz duše mu zasmrdi.

Ako nas je nečemu naučila kriza sa koronavirusom, to je nekolicina novih reči. Čitavo pučanstvo, dakle, sada zna šta je intubacija. Većini nam je jasno da je gadno kad završiš na respiratoru. Pandemija se uvrstila u vokabular. Kao da još jedino taj rečnik razumemo.

Kako radne dane pretežno trošim u naselju Durlan, nekad nadaleko poznatom po odvažnim momcima sa asfalta, ozbiljno se namučim da ugledam vrh Jastrepca ili Suvu planinu. Zimi pogotovo. Ne zbog rafalnih paljbi suočenih klanova, već zbog uvonjalih PM čestica.
Taj ušminkani stari šmeker u izlizanoj kožnoj jakni, kojim se nadaleko hvalimo po umeću da oduševi prolaznike, ne ume da se odupre gomili. A gomila se po njemu surovo iživljava.

Žale se ljudi, zakačeni virusom od sorte sarsa, da im se na snimcima često vidi naglašen bronhovaskularni crtež. Lekari pak sve to pripišu pušačkom stažu. A kad se kao nepušači odbrane, sledi rečenica:

Ma, to ti je od zagađenog vazduha.

Kao da je to nešto sa čim što pre treba da se pomirimo. Kao da se naš personifikovani junak sam truje. Sve je OK – grad nam je zagađen. Navikni se. Što kažu Sarajlije – normala stari.

Reče mi, opet, nedavno, jedan čo’ek kako mu poslodavac ima kotao koji guta sve. Greje se čovek na stare gume i ulje istočeno iz automobila. Takvu firmu ima, pa greota da se baci.

Pomisliš, sirotinja na sve natera čoveka. Pogledaš račun iz Toplane, pa sračunaš koliko bi guma mogao za te pare da kupiš. Novih. I zimskih i letnjih. Pa onda opet uključiš zdrav razum i skapiraš da to nije sirotinja. Da ti taj vazduh što smrdi na sumpor i smrt udišu deca?

Ti ga, bre, udišeš.

Raznežilo se mnjenje po društvenim mrežama. Svi se sećaju kako je nekad Niš bio mlad. Kako je svet bio mlad. Ono, čista pluća, sportska građa. Prođeš ulicom, a mirišu somun i pupoljci kajsije. Tek poneki Pino Silvestre i kolonjska voda na izbrijanim licima.

Pa onda, red komentara na internetu, red bacanja đubreta kroz prozor. Malo pljuvačine po fejsu, pa koja lopata sirovog uglja u kotao. Dva, tri tvita o ukradenom bilbordu, pa šibneš limenku u reku.

Isprežvakali smo sve teme. Umorili se od apsurda sistema. Doveli su i apsurd do apsurda. Betoniraju nam svest, kamo li ulice. Asfaltiraju tankim slojem i moždani korteks. A mi, pristajemo na sve. Čekamo tamo neke četvrtke da nam nešto kao saopšte. Sve nam sudba kleta od njih zavisi.

Sećam se scene kada je na ispitu iz lingvistike mlađana studentkinja rekla “četiri grešaka“. Profesor, u želji da je podseti na pravilo odgovori: “dve,tri, četiri greške, a pet je grešaka“.

A koja je peta? - odbrusi mu ona i preseli se među anegdote.

Tako ti je kad se baviš formom. Suština ti izmiče.

Proteklu je godinu naš kicoš nekako pretekao. Ovu zimu pregurao, na škrge. Više niko ni piće da mu ponudi. Mučenik ropće i grca u teškoj opstrukciji pluća. Usmrdeo se na jeftinu džibru i loše pljuge.

Niko da izluftira malo. Nad gradom gore gume. I ulje. I ljudi. I ideje. Sve vonja na nebrigu. Da se ne izrazim nekako drugačije, kombinujući bol sa crvenim banom.

Naš se glavni akter već otima za život. Saturacija mu je ozbiljno pala. Respirator se pokvario. Kako da vam kažem, ljudi, naš je sredovečni laf na izdisaju.

Hoće li ostati neko da mu održi govor?