Odbrana Crnog Ceraka

Aristotelov traktat na temu mimezisa, čuvena Poetika, vekovima je krila gotovo univerzalni odgovor na pitanje šta za čoveka predstavlja umetnost. Mimezis je pojam koji nudi širok spektar tumačenja, ali se simplifikovano može govoriti o određenim imitacijama i podražavanju stvarnosti, što će za ovu crticu biti dovoljan temelj.

Aristotel je navodio i to da su ljudska bića mimetička bića i da ljudi osećaju poriv da stvaraju tekstove (umetnost) koji odražavaju i predstavljaju stvarnost. Kao veoma važan pojam, kada je i stvaranje i tumačenje umetnosti u pitanju, treba uzeti i identifikaciju jer upravo ona pravi dvosmerni put između stvaraoca i konzumenta, i ukoliko do nje ne dođe, tekst uglavnom ne dotiče publiku.

Zadatak je dramaturga, prema Aristotelu, taj da proizvede tragičnu predstavu kako bi ostvario empatiju pomoću onoga što se dešava na sceni. I upravo u tom grmu saosećanja, leži naš beli zec sa krvavim očima iza monokla, džointom i planom kako da opstane u šumi u kojoj su i mravi postale veće zveri od njega. Tu počinje priča o Crnom Ceraku, kao balkanskoj metafori za odrastanje milenijalsa i zedera na brdovitom Balkanu gde je četa đaka iznova žrtva. Ovaj put pomahnitalih vršnjaka.

Romantizacija prošlosti, anatema sadašnjosti

Kada se već bacamo terminima alfa, milenijals, zeder, bumer, vredi pomenuti činjenicu da su ovi potonji svojevremeno strastveno bivali impresionirani činjenicom da je Kit Ričards, koji je u sebe uneo veće količine droge nego što ju je Crni Cerak opevao, ovenčan vencem legende onda kada je izjavio kako je pošmrkao pepeo sopstvenog oca.

Zbog te činjenice jugoslovenskim fanovima Roling Stonsa ipak nisu propale karijere uglednih novinara, zubara, muzičara, a svojim brkatim očevima, oficirima UDBA-e, na kraju su uspevali da objasne da je zavladalo novo doba.

Sada kada su bumeri postali rigidnija verzija udbaških predaka i na bilo koju novu formu mimezisa reaguju ostrašćeno i sa zgražavanjem, potrebno je protumačiti odakle dolazi potreba za anatemisanjem svega što nije deo njihove mladosti.

Kada su svojevremeno Mejdeni (Iron Maiden) pretili zemlji stihovima „Teško tebi, zemljo i more, jer đavo šalje zver sa gnevom, jer zna da je vremena malo, ko ima razum da spozna žig zveri“, a brkati Lemi iz Motorheda simpatisao sa đavolom u obradama Stonsa, čini se, nije se moralisalo do te mere da je za Oranžburski masakr kriv lično Mik Džeger.

Uz duboki naklon i veliko žaljenje za žrtvama svakog masakra, temu eventualnih posledica i uticaja pop-kulture na mentalne sposobnosti individue, u ovoj tezi ostavićemo postrance.

Stilske figure u poetici sa ulice

Ko je i zašto doveo do toga da deca na ulici danas mogu da zarade više od roditelja koji edukuju ili leče, tema je o kojoj valja raspravljati u skupštini, na izborima, u medijima i na protestima.

Deca koja su gledala bombe devedesetih, mirisala prestonički barut iza čijeg dima nestaje premijer države u kojoj žive, gledala zabrinute školovane roditelje kako za knjige zarađuju na gradilištima i sa ajncerom u ruci, krila svoje prve mobilne telefone da ih na ulici ne presretnu i opelješe, zbog grama heroina, a potom prolazila pored spomen-murala bitangama iz kraja, nisu kriva što su poželela da se umesto bekstva iz zemlje dohvate metafora i metonimija.

Da silu reakcije zarobe u mimezis.

U oponašanju gubitka javnog morala, koji je de facto globalni problem sveta koji je zarobljen u strastima duha poslednjeg vremena, poneko je pronašao bekstvo – u hiperboli.

Bez sumnje je i to da je Crni Cerak svoju poetiku sveo na stilsku figuru adinaton jer je veliki broj stihova zapravo hiperbola koja se dovodi do granica nemogućeg – od metarskih rizli do curenja love.

Bio bi kliše prežvakavati tviterske floskule o tome kako ovaj bend promoviše niske vrednosti, pa ćemo se osvrnuti na nekoliko stihova u kojima je jasno da Crni Cerak predstavlja kritiku, a ne kreaciju društva u kome živimo.

Nije li oponašanje istine stih „Crni smo Cerak, pešak, ovde te lako pojede mrak“ u državi u kojoj kontrakandidat za predsednika završi u krečani?

Ne referiše li „Pa žandari pene jer znaju da posao radimo bolje od njih“ na to da je sistem toliko kompromitovan da kao i u njihovim lirskim hronotopima, upravo policija radi obezbeđenje i ponegde proda koji gram?

Ne govori li „Svako veče tu u kraju čuješ ra-ta-ta-ta, često se i čuje bum, ode pola sprata
naoružani su svi oružjem iz rata, kuc-kuc-kuc, stigli su na vrata“ kritički o onome što nam se ovih dana dešava?

Generacijska filozofija generacije zed i interpretacija biblijskih poruka

“Vrati mač svoj u korice, jer svi koji se mača hvataju od mača ginu.” (Mt 26,52)

“A mnogi prvi bit će posljednji , i posljednji prvi.” (Mt 19,30)

„Jeo sam i ribu sredom, neću da se vraćam nazad“ lakmus je papir jedne generacije koja za svojim identitetom traga od pravoslavlja do kokaina. Svesni da Bog ih gleda, ali da od đavola, kako kažu, dođe Panamera

Ko u tome ne vidi vapaj jedne generacije koja traga za duhovnošću po detoniranim katakombama mora da je zlonameran ili površan.

„Riba sredom“ kao simbol posta, i „neću da se vraćam nazad“ kao put hedonizma koji nasuprot smernosti biraju današnje generacije, alarmantni je vapaj sa dna jedne dehumanizovane atmosfere u kojoj su ateizam, rastresita porodica, ljubav svedena na strast i odsustvo kolektivizma i empatije postali gotovo uputstvo za upotrebu čoveka.

Evo još jednog primera razumevanja pogrešnog smera u kome je generacija ostala da kasa „Svaki drugi živi naopako, gvožđe nam je zakopano

Klinac puši bez da ima razlog, dok ti pušiš shvataš da je sada kasno“

Dva su pomenuta citata koja dopunjuju podnaslov, izvučena iz civilizacijske tekovine koja je mnogima smernica za veru.

A evo kako te biblijske stihove, interpretira bend kome se danas namesto mimezisa nameće odgovornost u kreiranju društvenog ludila čiji smo svi postali deo:

„Tuđu nesreću nemoj slaviš

Karma nije bula, sve ti vrati“

Zarobljeni u digitalnom svetu, naviknuti na više virtuelnih života, priučeni materijalnim aršinima – „sve i odmah“, svesni izlizane maksime da je „život samo jedan“ i da kako kažu „nema repeat“, klinci sa Ceraka, u kome u jednoj meri odrastanje podseća na njihove hiperbole, oni ipak umeju i da se zapitaju:

„Je l’ imaš trip kao da gledaš kroz san i nikad da prođe dan
Je l’ nekad sediš u gomili i imaš osećaj kako si sam.“

O toj samoći se vredi zapitati.

O mladosti

Dok mi uši pune Arsenovi stihovi, smišljam kako da sublimiram utisak o tome da li će mi Crni Cerak, čijeg melosa zbog personalne estetike nisam baš ni ljubitelj, na bilo koji način uticati na um.

„A jutros već su drugi mladi“ taktira mi po bubnoj opni, na Pionirovim slušalicama.

Pa srk espresa, a ne iz fildžana.

Pa nekoliko slova na tastaturi MacBook-a, a ne na Oliveri Letteri.

Jer nekako se, ako niko nije primetio, XXI vek ozbiljno zahuktao. Nudeći nam izbor na nepreglednom horizontu.

I u tom izboru, poslušam nekoliko Cerakovih stvari u kojima jednostavno ne vidim svoj put. A malom detetu radije pustim Kolibri.

Da probam da ga spasim od sveta koji su nam napravili, a o kom me je Crni Cerak, eto, mimezisom obavestio.

I hvala im.

Nek ostane svedočanstvo šta smo kao civilizacija dozvolili. I o čemu se danas peva. Jer istina, nažalost, često zaboli pa se iz nje rodi transformacija.

* Tekst je prvobitno objavljen na kumulonimbus.me.