Pažnja! Zona škole

Opet je goreo auto u Nišu. Ovog puta nije zapaljen spolja. Bomba ga je raznela iznutra. I usput još jedne inicijale smestila u hroniku, a fotografije ugljenisanog auta i delove tela na naslovnice tabloida. Neproverene informacije i gomila što užasnijih fotografija uvećavaju tiraž.

Bio je Sveti Nikola i bio sam jedan od onih koji nisu ni slavili ni išli u goste. Statistička greška. Više od pola dnevnika na javnom servisu monotono i u istom ritmu pominjali su jedno ime. Aleksandar Vučić je ovo, Aleksandar Vučić je ono. Pa malo na ruskom. A ruski ne panjimajem. Pa sam se uspavao. Šta bih drugo. A o njemu su govorili na svim slavama. I svim programima.

Privezaće huligane puštene s lanca, bedepe, džidipi, neka lica sa nekim predmetima.

Narod u Nišu još svež od njegove posete i otvaranja Kliničkog centra. Štono reče Zlaja, poznatiji još i kao ministar zdravlja, “nadam se da vam ova ustanova neće trebati, ali ako ipak zaglavite…” A u Nišu u poslednje vreme sve manje i treba. Uglavnom se preskače ustanova tercijarne zaštite i ide direktno kod popa. Što zbog metka, što zbog noža.

Nešto pre sedamdeset i osme reprize “Porodičnog blaga”, taman kad se Tika Špic dokopao deda Trajkovog ćupa, odjeknulo je toliko jako, da sam na trenutak pomislio da se srušio avion. Prepoznao sam zvuk, dobro ubaštinjen iz detinjstva.

“Bomba” konstatovao sam. A onda nastavio da se izležavam. Da se desilo pre desetak godina, verovatno bih odmah izjurio. Ovako sam listao Tviter i čekao da se neko oglasi. Nije se oglasio.

Marković, na kojoj si slavi? - kazao je urednik? Izgoreo je auto u Francuskoj ulici - nastavio je.

Nisam na slavi! - rekao sam i setio se da mi je imendan.

Navukao sam jaknu, poneo legitimaciju i strčao da fotografišem. Jedan pas se motao oko raznetih delova. Policajac ga je oterao.

Nije moglo da bude više od pola devet kada je policija obeležila mesto zločina i počela sa uviđajem. U vojnom naselju, nedaleko od groblja. Auto je bio demoliran. Još jedan dokaz demoliranih institucija, tužilaštva, sudstva. Demolirane države ogrezle u kriminal.

Ne znam šta je ovoga puta razlog. Porodici žrtve izjavljujem najiskrenije saučešće. Znam samo da je na svega dvadeset metara od osnovne škole, u osam uveče, eksplodirao automobil. Na veliki pravoslavni praznik. U bezbednoj Srbiji. U osam uveče. Bomba. U komšiluku.

Kada se sledeći put budete slikali, pred stotinama marioneta što su tu zbog straha od vas, ovde, u mom gradu, spustite makar glavu zbog svih žrtava sistema koji ste stvorili. A vi, bombaši, sledeći put, molim vas, pripazite na decu. Makar da njih izbegne geler. Možda su mudriji od nas.