Pisac

Nije se još rodio taj koga, kada se uhvatio pera, u Nišu nisu proglasili budalom. Uglavnom uz komentar da bi trebalo da radi nešto korisno. Premda se danas ljudi više i ne hvataju plajvaza, nego radije šilje tastaturu.

Biti pisac u Nišu, uknjižen, priznat, ili golobradi koji je tek prošao literarnu inicijaciju, poprilično je umarajući usud.

To ne govorim kao neko ko je nedavno dočekao II izdanje sopstvene knjige, već kao slušalac klepećućih ritmova grada koji vazda nastoje da one koji štrče povuku nazad u snop.

I kao neko ko o piscima voli da sluša. Od onih koji su pljuvali na olovčicu i beležili u tefter, do onih koji nedovršene romane i da hoće, ne mogu da spale, nego samo da obrišu klikom na “delete file“.

A umesto pljuvanja na olovčicu draže im je pljuvanje na sve ostalo.

Ako poverujemo u tezu da su svi, počev od najtiražnijih do onih koji su se nakon velikih nagrada povukli u andergraund ili onih koji ispod zemlje sanjaju slavu, svi redom budale, šta je to što mlade generacije vuče da se svrstaju u red tikvana za šta se pisci danas smatraju?

“Istina“ reko bi neko. Ali bi mu hor odgovorio da se istina traži na sudu.

“Lepota“ možda bi neko dodao, ali bi ga brzo sasekao odgovor da estetika danas živi u televizorima i na porno sajtovima.

“Brza lova“ – nije ni to, jer je sigurno ima više u fudbalu.

Francuski pisac srednje generacije, Frederik Begbede kaže da pisati znači jadati se. I to bi, izvesno, mogao da bude razlog zbog koga je svako ko je rob slova, prvi put izašao na dvoboj koristeći olovku kao oružje.

Osećam da me neće zaobići gnev niških ili bilo kojih drugih pisaca zbog toga što sam razotkrio zajednički motiv.

Oni koji se kriju iza istorije i fantastike, probaće da poreknu, ali će taj beg od današnjice biti ništa drugo do stilizovani lament nad XXI vekom.

Realisti će probati da ospore, ali će na koncu shvatiti da su im knjige domaštavane stvarnosti, koje su opet potreba za bekstvom.

Postmodernisti – svakidašnje jadikovke novog doba.

I tako redom.

Kada bi se organizovao turnir u tome ko je najveća budala, svi bi se niški pisci batrgali da dokažu kako im nije mesto tu.

Iščezavajuća bi kritika prebirala sitniš, licitirajući koga će da zaštiti svojim nesuvislim vetom. A narod bi opet u pisca sa najviše ideja upirao prstom uz komentar “šupljoglavac!“

A pisac mučenik, nikako da shvati da mu je bolje da zauvek bude budala, nego da prihvati igru u kojoj tutumraci određuju pravila.

Makar se nad tim vazda jadao.