Pola veka škole Branko Miljković

Bilo je dana u kojima dok sipi kiša po simsu tražim izgovore kako da ne pređem tih tristotinak koraka od svoje nove zgrade do škole, koja je nosila neko drugo ime. Meni, u tom dečačkom iskustvu potpuno nepoznato. Jednu sam primorsku školu, kao osmogodišnjak već morao da napustim, a ime Branka Miljkovića, vezao sam najpre za građevinu pored koje sam prošao na svom doseljeničkom putovanju iz Herceg Novog u Niš.

Isprva sam mislio da je Branko Miljković mnogo više škola nego što je pesnik. Iskren da budem, tek sam na prvoj proslavi dana škole, kada je neki tamo Uroš, ne znate ga vi, recitovao “Jedan maleni cvet“ saznao ko je taj Miljković.

Saplitao sam se nespretno o svoju potrebu da progovorim ekavicu, a dečija srca slala su i neodmerene podsmehe i neskrivenu podršku. Jer takva su deca. Slobodna.

Ne znam kako se i u kom tačno trenutku dogodilo da sam preko noći postao ponosan što sam školarac baš te, a ne neke druge škole. Mi smo u naše vreme, kao petaci, duvali na školskoj torti trideset svećica, baš onoliko godina, koliko je meni sada.

A ta riznica mladosti se, evo, već usudila da zakorači u drugu polovinu veka.

Pedeset godina je kako ta škola ima moć da decu preobrati u zrele ljude, a da im ne otme srce i ne otrgne ih iz večne mladosti. Jer starenje je, kako kažu, neminovnost, a odrastanje stvar izbora.

Tu ustanovu sam, malo kasnije već smatrao tvrđavom u kojoj sam gradio svoja prava drugarstva i večna savezništva. I kad smo hvatani kako prepisujemo. I kada smo pesme Jove Zmaja učili napamet. Čak i onda kada smo krišom virili u stranice prašnjavih crvenih dnevnika kojih više nema.

Našale se naše ambicije sa nama, pa je dvadeset godina kasnije i meni smešno kada sam se kao takmičar na fizici, matematici i biologiji sebi zaklinjao da ću poći putem prirodnih nauka. A onda jezičkim smerom u Gimnaziji i književnošću gradio svoje dosadašnje puteve.

To samo znači da sam, čitajući jednačine sa dve nepoznate, ja tumačio ljubav nastavnika koji su se vodili onom – “Non scholae, sed vitae discimus“. Pa su mi književničke pute, sem Dostojevskog i Crnjanskog, gradili i periodni sistemi elemenata u hemijskom kabinetu i Mađarske igre Johanesa Bramsa. Tim su nas prvim koracima, kulturi i umetnosti, jednako učile i lekcije o Njutnovom zakonu i jedro, mitohondrije i citoplazma.

Na časovima geografije, sećam se, crtao sam kosu jedne plavooke devojčice u koju sam godinama kasnije, ispostaviće se tako, ostao zaljubljen. Pa sam možda, zanesen i prespavao glavni grad Indonezije, ali sam, verujte mi na reč, tamo dobro naučio šta znači biti dobar čovek.

Načujem, katkad, kada na ulici sretnem nešto preostalih nastavnika koji već plove po svojim srednjim godinama, a mi ih pamtimo kao najmlađe, da je i škola još uvek sva takva. U bojama tolerancije. I humanosti. Da miri tradiciju sa inovacijom. Pa mi kad prođem pored murala Branka Miljkovića, čiji me stihovi uvek vraćaju na razmišljanje o večnim temama, nekako gordo zaiskri u očima.

I onda sebi u bradu, do kuće sričem - da, Branko Miljković je veličina. I kao pesnik. I kao škola.