Prijemni

Sećam se osećaja kada smo zajapureni u licu od ustajalog vazduha učionice, kao jedna od prvih generacija koja prijemni za srednju školu polaže u osnovnoj, iscrtavali grafike linearne funkcije i borili se za bolji plasman.

Nastavnica matematike, među osnovcima poznata i kao „Pandurka“ jer je petog oktobra zaključavala svoje odeljenje, u godinama koje su prethodile prijemnom učila nas je da zadatak bez obzira na dobar postupak mora da se završi tačnim rešenjem. I tu nije bilo govora.

Na prijemnom nisam omanuo, pa sam se već posle leta našao u klupama Gimnazije koju sam želeo, kako bih osim formalnog obrazovanja nastavio da napredujem u divergentnom mišljenju, što se u mom okruženju ponekad vrednovalo i kao sposobnost da „hvatam krivine“.

Može biti da sam se tek na fakultetu poprilično razočarao u ono što mi zovemo sistemom obrazovanja, a što od sistema ima taman toliko koliko je u godinama u kojima sam rastao bilo artikala na rafovima samoposluge. O obrazu da i ne govorimo.

Aktuelno pitanje procurelih testova za malu maturu nije me preterano potreslo. Deca su, razume se, kao što bi sva deca to uradila, vest o tome dočekale kao kec na deset. Nemojmo se zavaravati da bi drugačije reagovala bilo koja od prethodnih trideset generacija koje su rasle na razvalinama države. Naviknuti smo da rupe u sistemu iskoristimo u svoju korist, pa je potpuno opravdano da deca ne žele prijemni.

Iako bi tako opet priliku da napreduju dobili oni koji su svoje petice zaradili kroz poznanstva sa profesorima. Tako bi zaslužene četvorke opet bile u senci poklonjenih petica.

Kao nesuđenog prosvetnog radnika koji je na fakultet književnosti i jezika više zalutao zbog ljubavi prema slovu, suštinski me je potresalo sve što je tom curenju testova prethodilo.

Uz izuzetke koji su na margini, u grobu ili sa naočarima na ivici nosa iščitavaju prekjučerašnje novine uz kafu i vinjak, današnji prototip prosvetnog radnika više podseća na nevaspitanog štreberastog učenika, ničegovića na steroidima, nego na instituciju.

Onaj trenutak kada su u škole ušli najbrži studenti koji su Dostojevskog savladali iz skripte pa potom knjige zamenili knjižicama i to onim partijskim, bio je presudan da se ionako krhki temelji srpskog obrazovanja strovale sami u sebe.

O tome šta je obrazovanje danas, nedavno sam razgovarao sa profesorom iz Gimnazije. Saglasili smo se oko toga da danas još jedino možemo da govorimo o tržišnoj vrednosti obrazovanja.

Besmislene priče o dualnom obrazovanju svode se na to kako da se u Jureleonišinvonima pozicioniraš kao gonič robova, poznatiji još i kao tim lider. Jer rob nikada ne sanja da bude slobodan – rob sanja da bude robovlasnik, reče neko.

Baviti se prosvetom danas, pritom verujući u ideal da današnjoj deci možeš da budeš autoritet i drugar u isto vreme, poprilično je teško. Imajući u vidu niske plate i kućno (ne)vaspitanje pojedine dece, doliva se so na ranu onima koji bi da decu danas individualno uče dobrim vrednostima. A takvih je u prosveti sve manje.

Kada sam krajem devedesetih godina dobio šamar od učiteljice, razmišljao sam kako će jednom doći vreme da se zbog toga ostaje bez posla.

Danas su došla nova vremena. Deca više ne kleče na kukuruzu. Nema slanja u ćošak. Nema šamara. I to je dobro.

Ono što, međutim, nije dobro – danas nam na kukuruzu kleči obrazovanje, društvo nam je u ćošku, a šamare dobijaju profesori.

Setimo se još jedne mudrosti stare „Pandurke“ – ne možeš da očekuješ dobro rešenje ako si pogrešno postavio zadatak.