Srpski jezik “itself”

Prema tipološkoj klasifikaciji, srpski jezik pripada flektivnim jezicima. To, u najkraćem, znači da se gramatički odnosi izražavaju unutrašnjom promenom strukture reči i dodavanjem nastavaka. To u još kraćem znači da nastavci nemaju jedinstveno značenje, već istovremeno mogu imati više značenja, menjajući pritom i značenje čitave reči čiji su deo.

Za razliku od turskog jezika i ugro–finske grupe jezika, koji pripadaju aglutinativnom tipu, i gde se značenje reči menja prostim dodavanjem jedinstvenih nastavaka na osnovu reči koja ostaje nepromenljiva, srpski jezik je nešto komplikovaniji za učenje. Barem kada je u pitanju gramatika.

Ako gramatiku posmatramo samo kao kostur, odnosno niz zakonitosti i pravila koji  svoju punu formu i sadržaj dostiže tek kada se okiti šarenilom leksike, stvar postaje još kompleksnija. U prevodu, tek onda kada se pronikne u dubinu filozofije jednog naroda, jezik se može potpuno osvetliti. A srpski jezik valja najpre posmatrati kroz prizmu sadržine, pa tek onda forme.

Za razliku od aglutinativnih i flektivnih jezika, eskimski jezici i jezici aboridžina predstavljaju polisintetičke jezike. To znači da su morfeme često spojene u velike celine, pa zvuče poput onih “humuhumunukunukuapua” sa TV reklama.

Sigurno je da ni same Eskime ne zanima to što im je jezik polisintetički. Mnogo više ih zanima sneg. Na primer. Zato jezik Eskima poznaje na desetine morfema koje referišu na sneg. Možda je čudno i to što se više nego u eskimskim jezicima, reči koje označavaju sneg, pojavljuju u jeziku Škota. Kroz istoriju  tog jezika, zabeležena je čak 421 reč koja upućuje na sneg.

Pojedini jezici domorodačkih plemena u Južnoj Americi, onih koji su pod imperijalističkom čizmom pobegli još dublje u šumu, pa se od napada globalizacije brane ajahuascom, pejotlom i mađijama, još uvek u svojoj biti čuvaju način da odbrane sopstvenu prošlost. Brane je tako što im jezik ne dozvoljava da o njoj govore. Formalne mogućnosti jezika su ograničene, pa se o umrlima i minulim vremenima govornik ovog jezika ne može izraziti. To možda i nije tako loše, imajući u vidu vaskoliku zloupotrebu jezika i istorije u propagandne svrhe. Oni svoju prošlost nose vazda u srcu i evo im se još pleme nije ugasilo.

Nesumnjivo je istinita činjenica da su jezici i narodi vezani neraskidivim nitima, i da su kolektivne navike, kolektivna podsvest, svest i besvest, duboko utkane u jezik jednog naroda.

S tim u vezi, mene ovih dana raduje činjenica da u srpskom jeziku postoji nebrojeno mogućnosti za izraziti se. No, više od toga, zabrinut sam što se lista sledećih sinonima prostire do u nedogled.

Nepošten, prepreden, licemeran, dvoličan, pretvoran, smišljen, sračunat, proračunat, podmukao, prefrigan, podao, neiksren, pritvoran, namazan, lupež…

Znamo kom nam tipu pripada jezik, i tu teško šta može da se promeni. Nego se bojim da nam narod ceo ne pripadne onom Tipu. Licemeru, fariseju, hulji, barabi, ološu, dripcu, vucibatini, bitangi, protuvi, zlotvoru i kako vam još volja…