Strela vremena

Još ne postoji adekvatan dokaz da je vreme dvosmerno i da se jednako, kao što iz prošlosti idemo ka budućnosti, možemo iz budućnosti okrenuti ka nazad. Prema Marfijem zakonu, inače, stvari uvek teže neredu i sve što može krenuti po zlu, krenuće po zlu.

Zato je valjda lako zamisliti kako saksija sa cvećem pada na zemlju i razbija se u komade, ali ne i kako se komadi sa poda vraćaju na policu, formirajući saksiju sa cvećem.

Da najpre napomenem, da ovaj tekst ni u jednom svom aspektu ne planira da relativizuje zločine koji su se dešavali u Srbiji, pre dvadeset godina. Niti da opravdava gnusne i nepromišljene poteze onih koji su bacali bombe na civile.

Ovih dana će se govoriti o tome kako smo fasovali bombe. Ali će malo ko pomenuti da je klika koja je tih godina bila na vlasti i danas na vlasti. Ili već neka genetska mutacija. I to je ono što zabrinjava.

Na izborima, poslednjih godina, imali smo prilike da strelu vremena okrenemo ka nazad i, kad već ne možemo da promenimo posledice ratova, makar promenimo njegove uzroke. Imenom i prezimenom.

Pamćenje zlatne ribice i pamćenje slona upražnjavamo prema potrebi. Pamćenje slona milije nam je kada neprijatelji vrebaju od spolja. Kada su tlačitelji unutrašnji, nekako najvolimo pamćenje zlatne ribice. I fino smo se snašli u tom viševekovnom stokholmskom sindromu.

Ovih dana možemo to da potvrdimo i na primeru “sihter bagro“ impresioniranja prosečnog srpskog vola. Dok iza kulisa rasparčavaju državu, prodajući i najmanji kutak plodne zemlje, nevidljivim i misterioznim partnerima, opet će nam govoriti o tome kako nas ruše strane ambasade. A sa svojim kriminogenim balkanskim pajtašima, dogovaraće scenarije koji njima pune džepove.

A narod će, mučeni, opet da se mrzi.

I da na niškom Trgu, paradom proslavlja najtragičniji dan u modernoj istoriji ratovanja u Srbiji. Da bi bog zna kome dokazao da ima veća muda od celog sveta.

To je kao kad ti „tigar“ gumena lopta slučajno naleti na glavu, pa ti u grlo saspe keca svog šupljeg od karijesa. Naravno da ti je lakše da okriviš pirotsku fabriku gume, umesto to što si dozvolio da ti zub prethodno propadne. I umesto da odeš kod zubara, ti proslavljaš autgol.

Razmišljam, kao neko ko je odrastao u vojnim naseljima, u vreme kada su njima špartale samo majke sa decom, dok su nam očevi zaduživali formacijska oružja, šta mi dvadeset godina kasnije znači 24. mart.

S obzirom na to da, po svemu sudeći, strelu vremena ne možemo da okrenemo unatrag, i sprečimo da se dogodi bombardovanje, zanima me koju smo lekciju naučili tada.

Vratimo se Marfiju.

Prema njegovom zakonu, hleb uvek pada na namazanu stranu.

Ako pak sa krova bacimo mačku, ona će se dočekati na noge.

U ova vremena, kada imamo onaj Kišov “gorki talog iskustva“, biće da je jedino i najbolje rešenje prevariti Marfija. Zavezati parče namazanog hleba za mačkina leđa, tako da je namazana strana odozgo.

To je, čini se, jedini način da izbegnemo da hleb opet, po ko zna koji put padne na namazanu stranu.

Ali ako mačku mame miševi, treba predvideti mogućnost da mačka može i da nas sve pojede.