Suludi atentat na niški tramvaj

Ko god se ikada u životu uputio na krajnji zapad Evrope, u grad smešten gotovo na ušću reke Težo u Atlantik, gde talasi šušte fado, nije propustio priliku da, u prestonici Portugala, fotografiše čuveni simbol grada, autentičnog saputnika i vernog druga i domaćih i furešta.

Tramvaj na liniji 28 nije samo prevozno sredsvto, već glavni gradski šmeker, oltar ljubavi, ali i paravan za džeparenja, tihi svedok gradske povesti.

Život Lisabona, ukratko piše u ovoj žutoj čeličnoj kutiji koja odoleva godinama.

Istina, nije ovaj grad jedini čije bi remize mogle da budu inspiracija nekom novom Milovanu Danojliću i Riga, Sankt-Peterburg, Brno, Berlin, Segedin, Bratislava, Sarajevo, Sofija pa i naš večiti grad na ušću, mogu se između ostalih pohvaliti rasprostranjenom mrežom po čijim prugama decenijama mile tihi i uglađeni vagoni, sa kočničarima nalik na vozače vremeplova.

A kad prošetaš glavnom arterijom nekada najvećeg industrijskog centra Srbije, koji broji tek nešto manje stanovnika od portugalske prestonice, a čije avgustovske džez sinkope preplave region toliko da ceo Niš izgleda kao direktni potomak Nju Orleansa, ne možeš, a da ne zažališ što je ljudska glupost bila toliko moćna da ugrozi auru grada koji je nekada isijavao šarm.

Pre manje od decenije udruženje ljubitelja tramvaja u Nišu je iznova poteglo pitanje o vraćanju ovog vida gradskog prevoza, kojim ne putuje samo radnička klasa, već se i gospoda u odelima, frakovima i sa kravatama odvajkada vozila njime.

Priča je, kao i sve velike gradske priče podigla prašinu, a onda je isto onako misteriozno kako su čuveni “Bergmani“ nestali sa ulica, utihnula i sagorela u preteranoj želji, ali bez istinskog plana i projekta. I dok su gradske vlasti za vikend naselje u Niškoj Banji koje je nakon ukidanja tramvaja napravljeno od vagona, govorile da je u pitanju gradsko ruglo, Nišlije su mirno i pasivno posmatrale kako se uništava na desetine vagona kupljenih od nemačkih novaca za ratne reparacije iz vremena Velikog rata. Tako su svi sem jednog vagona koji se danas valjda nalazi u nekakvoj kompaniji Resor, posle skoro veka postojanja konačno otplovili u zaborav. A na put ka zaboravu zakrstarili su 10.avgusta 1958. zbog “ingenioznih“ ideja o tome da će motorizovani saobraćaj potpuno zameniti tramvaje svuda u svetu.

Tramvaji koji su u eri od 28 godina u međuratnim i posleratnim godinama prevezli blizu sedam i po miliona putnika, poslednje, besplatno putovanje na relaciji Železnička stanica – Niška Banja, kojom danas saobraća redovna gradska autobuska linija, imali su početkom avgusta pre skoro šezdeset godina. Svedoci kažu da je na večni počinak, niške tramvaje ispratilo preko 10.000 stanovnika.

Da li se, na koncu, bistar um direktora saobraćaja koji je 1956. godine izjavio da će tramvaji biti prevaziđeni za javni saobraćaj, ikada pokajao što je uprkos mogućnosti popravke starih tramvaja i strujnih mreža ipak odlučio da ovo gospodsko vozilo skloni sa ulice i kao jeftiniju opciju izabere od nafte musave autobuse što u vazduh ispuste na tone ugljen – dioksida? I koja je to razlika u ceni navela direktora saobraćaja da umesto da grad plati na mostu, građanstvo na rate plaća na ćupriji?

Moguće da Niš nikada neće moći da turistički doraste Lisabonu, jer bez obzira na 88,7% građanstva koje želi opet tramvaj na ulicama, mi i dalje nemamo gomilu turista što će da se sjuri u Niš da fotografiše “Vašingtonca“ koji lagano, ploveći po šinama u južnjačkom ritmu prkosi simfoniji bučnog zagađenja.

Onda bar čuvajmo uspomenu na to da je grad nekada stvarno umeo da bude grad.