Šumeći bromazepam

Deca su ukras sveta. Mada svet u poslednje vreme liči na olinjalu lanjsku jelku. A ukras, ma kakav da je, maskira nedostatke. Sve dok i on ne zarđa. Ili otpadne.

Četvrti čas u školi bio je prekretnica kada koncentracija prerasta u dosadu. U osnovnoj školi, uglavnom je to bilo vreme kada se potezala dvolisnica iz sredine sveske. Dvolisnica je ujedno bila i test da li je neko drugar ili je samoživnik. Ako ti ne da dva lista iz sredine ili slaže da je prešao polovinu sveske, stvari su jasne.

Takvi su danas uglavnom na funkcijama.

Svi smo bez sumnje insistirali na sveskama sa kvadratićima, jer se tu lakše crtaju punktovi za logička nadmudrivanja. Iks oks. Vešanja. Zanimljive geografije. Potapanje brodova. Mladost smo proveli potapajući dvotonce i trotonce i crtajući tačkice kada omašimo zamišljeni brod.

Da je bilo Instagrama, niko se od nas ne bi ustručavao da vreme nepovratno posvećeno dosadnim profesorima, nekako ispuni. Da ne otupi od besmislica lošeg obrazovnog programa.

Da nam ispod klupa nije bilo čitanja latinoameričkih knjiga ili Mister No-a, teško da bismo ikada znali da je Manaus u Brazilu. A mi smo se i na taj način obrazovali.

Formalno obrazovanje je, čini mi se, sve više veliki oksimoron i zabluda. Umesto da profesori učenika uče najpre obrazu, većina njih okrenula je svoj obraz tako da čeka novi šamar društvenom ukusu. I fino im je tu u toj ustajalosti i nepreduzimljivosti.

Profesori, uistinu, sve manje žele da svojim đacima daju prečicu do znanja koje sami poseduju. Odnos se svodi na kinjenje i obračunavanje sa onima koji bi mogli da ih nadrastu.

Ako pogledamo kako se mentori odnose prema svojim asistentima, cedeći ih, ponižavajući i terajući ih da prave iste greške, namesto da im na njih ukazuju, shvatamo da nema prostora za nadogradnju civilizacijskog znanja.

Profesori bi na “predavanjima“ trebalo da rade baš to – da predaju svoje znanje, skraćujući učenicima mogućnost greške.

Uprkos takvim očekivanjima, dobijamo gomilu ljudi koji su se predali. Sa rukama uvis pred inovacijama i idejama mladih. I tu naše obrazovanje počinje da bude poligon za sujete, a ne ono Zmajevo – gde ja stadoh ti produži.

Kada bi Instagram, Facebook, TikTok iskoristili kao sredstvo obrazovanja, dečje bi staze što vode od igre do slobode bile baš to – staze slobode.

“Ostavi taj telefon!“ je fraza koja je izluđivala još i moju generaciju što je na monofonim Nokijama komponovala himnu, šiframa 4*#381#.

Danas kada se deca rađaju na internetu, iluzorno je ukidati im Youtubere, Instagram Story i ostale magije koje im mladost čine drugačijom od prethodnika. Treba naći načina za filtraciju negativnih uticaja.

Umesto da leči uzroke koji današnjoj omladini stvaraju frustracije, naš se obrazovni sistem pretvorio u apoteku koja bi da izmisli šumeći bromazepam. Zato će jelka sa početka da uvene, a ukrasi će da krase drugo neko drveće. Kanadski javor, na primer.