Uspavanka iz turbine

Ne znam da li se večeras više unervozilo nebo iznad Niša ili društvene mreže od komentarisanja neba iznad Niša. Govorim sa bratom o situaciji misleći na to kako je Rusija, megalomanski, svojim vazduhoplovnim jedinicama dodala još i odrednicu “kosmičke“. Vazdušno–kosmičke snage Rusije. Deluje kao istočni, ćirilčni ogranak Star Wars-a.

Onda zgradu još jednom nadleti neki od aviona 98. vazduhoplovne brigade Srbije vežbajući nešto za nekad. Ne mogu po zvuku da utvrdim o kom je avionu reč. Ne bih rekao da imam mnogo izbora. Verujem da je orao ili supergaleb. U najboljem slučaju mig. Sigurno ništa što bi se moglo nazvati kosmičkom snagom. Deset je sati. Umoran sam. Zatvorim oči i trudim se da zaspim između dva naleta. Taman što san uhvati frekvenciju, onako kao kada na radiju vrtiš stanicu, opet zašušti. Odustajem od spavanja.

Opsadu Dubrovnika, pucnjave na Prevlaci i oko Konavla, haubice sa Kamenog što su preletale zaliv sam početkom oktobra, sa oko godinu i po dana života, prespavao. Majka kaže da je čitavu noć probdela, dok sam ja balavio jastuk i tek na po koji sat menjao položaj. Nisam ni zaplakao. Onda smo se, kada se igra zaoštrila na neki mesec, pomerili iz Boke i ostavili još jedino starog vodnika prve klase da sluša i komponuje simfoniju besmisla zarađujući pošteno svoju platu i tovareći još godinu dana ratnog staža na već beneficirani radni.

Moji vršnjaci kažu da su tablicu množenja učili u podrumu. Ja sam imao tu sreću da sam uz starijeg brata tablicu množenja naučio između dva velika povoda za skrivanjem u podrumu. On je, eto, igrom slučaja nikada nije naučio. Zbog toga sam one usijane 1999. godine, dok su drugovi u podrumu i skloništu učili koliko je 8x7, a zatim ih majke domišljato stavljale u nedoumicu sa pitanjem koliko je 7x8, ja vreme provodio učeći napamet replike iz Mikijevog zabavnika i Taličnog Toma.

Dok smo se u vojnom naselju u pauzama između dve sirene za vazdušnu opasnost usuđivali da odemo do improvizovanog fudbalskog terena tu iza zgrade, majke su se pele do stanova da pokupe čist veš, skuvaju nešto i provere stan. Tamo, nadomak Niša, već su gađali naftnu rafineriju, a neumorni slikari razvlačili su platna po kojima su slikali kratere preko civilne piste kako je odozgo ne bi iznova razarali. Tada sam još naučio i to zbog čega se zvuk aviona čuje na sasvim drugom mestu od onoga gde se čelična ptica pojavljuje.

Takmičili smo se ko će prvi da ugleda sitnu tačku navrh neba pre nego što nas najpaničnija komšinica doslovce za uvo ne uvede u podrum zgrade. Ko da bi nam podrum i pomogao kad bi se zgrada survala na nas. Stari vodnik već je bio zastavnik i viđao sam ga tek ponekad, kad mukom stečenu marendu, euroblok ili one kockaste bombone od limuna i maline donese kad uhvati slobodnih nekoliko sati. Umesto njega, tih osamdesetak dana slušao sam priče dede i njegovog brata o tome kako su nas nekad bombardovali Nemci. Onda i saveznici.

Sa neba se prolamao zvuk aviona, a sa RTS –a priče o herojskim letovima naših pilota u smrt. Već tada sam razumevao šta znači nepravedan položaj Miga 29 u odnosu na Avaksa i čitavu eskadrilu koja ga prati. Ali sam shvatao i to da nemamo ama baš nikakve šanse. Stari su zvali Klintona da siđe dole. Ja sam čitao stripove i spavao. Bio sam dete. Ne bezbrižno.

Mislio sam da maternja melodija usađena u kolektivni gen, kakofonija grmljavine, pucanja, probijanja zvučnog zida može da ispari iz mene. I iz svih nas.

Ponekad osećam spokoj kada sa glavom zabodenom ispod jastuka osluškujem nevreme. Neko bi rek'o da sam psihopata. Ja ipak mislim da ovo napolju rade namerno. Ne možemo mi sa ovim avionima ni protiv roja mušica. Predaleko smo od pomenutih vazdušno–kosmičkih snaga. Ne želim da verujem da je ovo bilo kakva demonstracija sile. Više mi liči na dobro usviranu uspavanku za oštećene generacije. Neko se plaši da bismo bez ovog zvuka mogli da postanemo normalni. A s kim će onda oni da se igraju?