Nikola Marković

Neko mora de je oklevetao Draganu S. jer je, iako nije učinila nikakvo zlo, jednog jutra bila uhapšena. Ili nije bilo jutro. Ili isprva nije bila uhapšena. Pa je na kraju ipak uhapšena. Šredingerova logička zavrzlama. Političkih je hapšenja u Srbiji, pa samim tim i u Nišu, bivalo i biće.  Neko bi rekao strateški da […]

Zbog straha da se uhvatim u koštac sa temom niškog repa i činjenice da će mi tekst o muzičaru i urbanom filozofu Infamousu postati čist panegirik, odustajao sam mnogo puta od bilo kakvog javnog stava.

Aristotelov traktat na temu mimezisa, čuvena Poetika, vekovima je krila gotovo univerzalni odgovor na pitanje šta za čoveka predstavlja umetnost. Mimezis je pojam koji nudi širok spektar tumačenja, ali se simplifikovano može govoriti o određenim imitacijama i podražavanju stvarnosti, što će za ovu crticu biti dovoljan temelj.

Da bi, u ovo zlo doba, kada inflacija ne pita za dubinu džepa, mučeni srpski poljoprivrednik dobio 6000 dinara za hektar zemlje i 3000 dinara za gorivo po hektaru, nije dovoljno samo da tu zemlju ima. Potrebno je, naime, da ima zavidno informatičko znanje, poseduje mobilni telefon, računar, ali i da je sve to vezano za Google nalog, jer kako mi jutros potvrdiše, to ne može na telefonima koji ne podržavaju Google.

Pitaju me u poslednje vreme ljudi: “Što više ne pišeš kolumne na Južnim vestima?“

“Otupilo ti se pero, Markoviću“, doda poneko ko me bolje poznaje. “Otkako si pustio kosu, nisi više bez dlake na jeziku?“

Dok svet razmišlja kako da reciklira i plastiku i ideje, upravitelji naše države od zemlje, u kojoj kad pljuneš rodi nešto, prave deponiju.

Isprva sam mislio da je Branko Miljković mnogo više škola nego što je pesnik. Iskren da budem, tek sam na prvoj proslavi dana škole, kada je neki tamo Uroš, ne znate ga vi, recitovao “Jedan maleni cvet“ saznao ko je taj Miljković.

Zamislimo li Niš kao prosedog muškarca na kraju pedesetih koji još ume da namigne sa šanka, uz burbon sa jednom kockom leda ispred sebe, rekli bismo da je sasvim dobrodržeći mangup. Čini mi se, da se proteklih nekoliko godina, ipak malo zapustio. Zarastao u bradu. Otromboljio se. A kad dođe zima, smrdi brate. Džabe parfem. Iz duše mu zasmrdi.

Kroz Kuršumliju nalećemo na pogrebnu povorku, litiju, šta li? Malo nakon toga trubači. Kakva groteska. Ali takav je život. Malo trube, malo posmrtni govori. Malo više posmrtni govori, a sve manje stare trube. Taj put prema banji pamtim samo po reci sa desne strane. I dalje je tu. Homokinetički zglob na autu mi lupa. Ako me ovde ostavi auto, teško da će iko ikada da nas nađe.

Nema ko ovih dana nije posvedočio tome da je Niš, na dan, postao sabirni centar za registarske tablice stradale u obračunu sa kubicima kišnice. Ko se u vreme olujnog nevremena nađe na ulicama oko Doma Zdravlja ili u Zetskoj, zaliči na zabrinutog Džona Smita što sa lulom u zubima i kormilom u ruci tone na dno okeana.

Srbija se u vreme epidemije kuge u Nišu, u trećoj deceniji XIX veka branila tako što je između Niša i Aleksinca kopala šanac, sprečavajući da iz Niša kuga dođe u Srbiju.

Jedan moj prijatelj već gotovo deceniju ganja komunalce. U letnje doba, kada Park narodnih heroja postane Trg od mokraće, on zove svaki dan. Žali se kako je nedovoljno javnih toaleta i insistira da ga uhapse, jer će morati da nuždu obavi tu negde, pored Nišave.

Jedan od upečatljivijih simbola grada Brisela je fontana u obliku dečaka koji mokri. Maneken Pis, kako ga mnogi znaju, bronzana je statua iz 18. veka, a legenda kaže da je dečak spasio Brisel tako što se, narodski rečeno, popišao na fitilj koji je trebalo da digne u vazduh zidine grada. Na Dan državnosti Srbije, što […]

Niš se, ponajviše vikendom, premetne u poligon za testosteron i estrogen, pa se u toj poplavi hormona po ulicama mogu sresti dečaci kojima je namesto slina, kako bi trebalo da im dolikuje, sve češće počela da se skoravljuje loša ruka kokaina, sečena xy puta.

Zanimljivo je koliko je u svakom gradu u poslednje vreme aktuelizovalo prebrojavanje krvnih zrnaca i utvrđivanje koje si koleno Nišlije, Beograđana, Vranjanca… Teorije krvi i tla, ofarbane eufemizmima za dokazivanje urbanosti.

Da je poživeo, ovih dana bi, princ poezije Branko Miljković napunio 86 godina. Iako mi je čudno da ga zamislim kao dedu, Miljković bi u ovom veku, izvesno, van tezge prodavao gadžinhanske jabuke u korpi, dok ga ganja Komunalna milicija. Ko bi još išta slušao olinjalog pesnika sada kad je književnost na dobošu i rasprodaje se i nalevo i nadesno.

Da je Isus, ne dao gospod, kršten u Nišavi, izvesno da bi umesto Golgote za simbol stradalaštva danas imali streptokoku ili tešku upalu uva. Sveti Jovan bi se, ako ne zaradi gljivice, posekao na flaši malog niškog, koju obesna omladina s vremena na vreme baci na reku, čisto da je podseti da se vrati odakle je došla.

Praznične dane, kad je stomak masu pun, a džepovi i duša praznjikavi i ove godine probao sam da provedem egoistično puneći baterije za izbornu 2020, koja će nas i de facto i de jure ubiti u pojam.

Umesto da leči uzroke koji današnjoj omladini stvaraju frustracije, naš se obrazovni sistem pretvorio u apoteku koja bi da izmisli šumeći bromazepam. Zato će jelka sa početka da uvene, a ukrasi će da krase drugo neko drveće. Kanadski javor, na primer.

Da nije to malo kafića, što su se uselili u starovaroške urbane celine, malo bi ko u Nišu zastao pred izuzetnim građevinama koje svedoče o vremenu urbanizacije Niša. Pa i o vremenima njegovog puštanja niz vodu.