Muke “po koroni” jednog Nišlije: Šest dana od Hamburga do Niša

Odlazak u Nemačku “trbuhom za kruhom” mašinskom tehničaru D.S. pretvorio se u horor film, kada je nakon odluke da se vrati u Srbiju zbog pandemije korona virusom, završio u karantinu u Češkoj. Suočenje sa zatvaranjem granica i ukidanje autobuskog i železničkog saobraćaja prema Srbiji bio je totalni šok, kaže, a dvojno državljanstvo koje ima, umalo ga nije ostavilo na graničnom prelazu Horgoš. Njegov put iz Nemačke u Srbiju trajao je neverovatnih šest dana.

D. S. kaže da će mu biti potrebno vreme da zaboravi šta mu se sve desilo u šest dana koliko je trajao njegov put od Hamburga do rodnog Niša.

Dalje od vikendice koja je na 10 km od Niša, teško da ću u skorije vreme da odem - dodaje, dok priča svoju avanutru u „doba korone“.

Dobra zarada i nemogući uslovi rada

foto: Olivera Sašek Radulović

Na odlazak na rad u Nemačku odlučio se jer je firma sa juga Srbije tražila radnike njegovog profila, obećana zarada je bila dobra (2500-3000 evra), a uslov je bio pasoš neke od zemalja EU, što je D. S. imao. Na put je krenuo zadnjeg dana februara, kada se već pričalo o virusu COVID -19, ali kako kaže, nije ni razmišljao o mogućoj pandemiji.

Ponuđeni posao bio je oročen na 3 do 4 meseca i mislio sam da su izgledi da se zarazim veoma mali, jer ću po ceo dan biti na gradilištu, kaže.

Na gradilištu je bilo više od stotinu radnika, neki su bili iz zemalja EU, ali je bilo i dosta Srba, sa srpskim pasošem.

Devet dana sam radio po 12 sati, što jeste izuzetno naporno, posebno što je samo nedelja neradni dan. Investitor je forsirao tempo jer su ga jurili dogovoreni rokovi. Devetog dana, nakon završetka smene, odlučio sam da se vratim u Srbiju - priča D.S.

Javio se nadređenom, isplatu za prethodnih devet dana niko nije pomenuo, a D. S. kaže je kod sebe imao dovoljno novca za povratak.

„Streljaće nas i spaliti“

Autobusku kartu, koja ga je vodila direktno do Niša platio je 95 evra, a pred njim je bio put dug 24 časa, jer autobus sakuplja putnike širom Nemačke. Čim se smestio na sedište, od stresa i prethodnog napornog fizičkog rada, osetio je da ga hvata nazeb, ali nije tome pridavao značaj, jer ide kući.

Čim su prešli granicu Nemačke i Češke, u autobus su ušli Česi sa zaštitnim odelima i počeli da ispituju putnike termo lampama koje detektuju povišenu telesnu temperaturu.

D. S u tom trenutku ima temepraturu 38,1 i Čeh je tri puta meri i pokazuje mu. Samo on i momak iz Subotice sa mađarskim pasošem imaju povišenu telesnu temperaturu. Dalja procedura je bila da, pod pratnjom, njih dvojicu izvode iz autobusa, smeštaju u vozilo saniteta i voze do najbliže bolnice. Kupljene karte su propale, a autobus nastavlja put.

Najstrašnije je bilo što se sve desilo oko ponoći, u mrklom mraku, a nas dvojica smo prethodno spavali. Ne znamo gde se nalazimo, šta se dešava i gde idemo. Kroz prozor saniteta vidim da se krećemo kroz šumu, a put je makadamski. U jednom momentu momak iz Subotice me pita šta mislim gde nas vode, a ja mu kažem „u šumu da nas streljaju i spale, smeje se ovaj Nišlija koga ni u trenucima neizvesnosti nije napuštao smisao za humor.

Karantin u Češkoj

(/slika3)

O uslovima u bolnici Masarikova Nemoćnica na oko 100 km od Praga, D.S. ima samo reči hvale. Sa izuzetno ljubaznim doktorima i medicinskim osobljem se sporazumevao na engleskom jeziku. Ispitivali su ga o hroničnim bolestima, izmerili visinu i težinu i odmah uradili istoriju bolesti, razdvojili njega i momka iz Subotice.

Onda su mu uzeli krv i rekli da će, dok rezultat koji pokazuje prisustvo ili odsustvo virusa ne bude gotov, morati da ostane u karantinu.

D.S. je bio smešten u jednokrevetnu sobu sa televizorom i bežičnim internetom, odvojenim kupatilom i toaletom. Obroci su mu ostavljani pred vratima, tako da mu se osoblje nije približavalo.

Naređeno mu je da u slučaju da doktor uđe u njegovu sobu, odmah stavi masku na lice i bude u krevetu na razdaljini od nekoliko metara.

U tom času još uvek ne znam da li sam zaražen ili nisam. Ako jesam, ostajem ovde na neodređemo vreme, ako nisam pustiće me da putujem. Gledam česku TV, a preko vibera sam neprekidano u kontaktu sa porodicom u Nišu. Oni me obaveštavaju da će Češka ubrzo zatvoriti granice i moje nespokojstvo raste uz časa u čas, navodi.

Tačno 24 časa kasnije, u njegovu sobu ulazi češki doktor, sada bez maske i saopštava mu da nije pozitivan na korona virus i da može da nastavi put. Izdaje mu potvrdu da je testiran, a ova potvrda sadrži i sve podatke o njegovom zdravstvenom stanju. Bravo za češke lekare!

Iako je imao nedoumicu da li će morati da plati bolničke troškove, ispostavilo se da je ovo vanredno testiranje bilo besplatno. Veliko olakšanje s obzirom na činjenicu da u novčaniku ima oko 200 evra.

Daleko je Srbija

Iz bolnice u Češkoj izašao je u subotu 14. marta oko 7 sati ujutru, uz uznemirujuće vesti da Češka od ponoći 15. na 16. mart hermetički zatvara granice, pa neće moći ni da se izađe, ni uđe u ovu zemlju.

Taksijem koji mu je pozvao ljubazni češki lekar odlazi na železničku stanicu da bi uhvatio voz za Prag u očekivanju da nađe bilo kakav prevoz do Beograda. Opcija su bili i Beč, Ljubljana i Zagreb, samo da se izvuče iz Češke.

Nažalost, kada sam stigao do glavne autobuske stanice u Pragu oko 10 sati, sve autobuske i železničke linije su već bile otkazane, a stanica skoro prazna. Taj očaj koji sam osetio ne mogu da opišem - nastavlja D. S.

Seo je u restoran da popije kafu i nađe neki WiFi da se javi svojima i da zajedno pokušaju da nađu „exit“ iz novonastale situacije. Razmatrali su avionski prevoz, jer se ispostavilo da se iz Praga može još samo privatnim autom, avionom ili kombi prevozom. Avion za Beograd je odleteo tog jutra u 9 sati, kombi prevoz je bio pun, a Nišlija koji je trebalo automobilom da krene put Niša odustao je zbog cele situacije.

Onda se javlja moj mladi rođak koji već nekoliko godina radi u jednoj fabrici u Češkoj. On mi nudi prenoćište i pomoć u traženju prevoza za Niš. Sedam opet u voz i vozim se 90 minuta do mesta u kome živi i radi. Tu smo u toku večeri uspeli da rezervišemo mesto u kombiju koji je trebalo da pođe sutradan, u nedelju, 15. marta u večernjim satima. Taj kombi je nazvan „poslednja šansa“ jer je u njemu bilo devetoro nas koji smo valjda poslednji strani državljani koji su izašli iz Češke, nastavlja priču D. S.

Poslednja prepreka – granica sa Srbijom

D.S. kaže da je vozač „poslednje šanse“ uložio nadčovečanski napor da iz Češke izađu pre zatvaranja granice, a put je išao preko Austrije i Mađarske, a ne uobičajnom rutom preko Slovačke, koja je u međuvremenu takođe zatvorila granice.

Ljudi, nema pauze do srpske granice ako hoćete kući, rekao je vozač i na Horgošu su bili oko 4 sata ujutru.

U tom trenutku bili smo jedini na granici, nigde vozila, nigde žive duše, sablasno. Vozač nam pokupi pasoše, pogleda moj koji je iz zemlje EU i kaže mi da neće da me puste. Srpski pasoš nisam poneo, a imam dvojno državljanstvo, nisam ni ličnu kartu i opet me, po ko zna koji put u ovih nekoliko dana, obliva hladan znoj, kaže D.S.

Zvao je porodicu i napravio plan B: ako ga ne puste carinici, sešće neko od porodice u auto i doneće mu srpski pasoš, a on će čekati s one strane granice, u Mađarskoj.

Na sreću, srpskim carinicima bila je dovoljna vozačka dozvola koju je imao u novčaniku.

Prinudni i dobrovoljni karantin

Priča „u doba korone“ i muke ovog Nišlije završene su u ponedeljak 16. marta kada se oko podneva našao u svojoj kući.

Došlo mi je da poljubim prag, kaže D. S.

Javio se Institutu za javno zdravlje u Nišu i ispričao im svoju avanturu. Roditeljima je samo mahnuo da znaju da je sve u redu i odlučio da se, po preporuci lekara, izoluje na dve nedelje, iako ima potvrdu da nije zaražen koronom.

Međutim, moj rođak u Češkoj koji me je primio na jednu noć, doživeo je da mu policija u dva noću dođe na vrata, jer su imali prijavu da je kod njega boravio sprski državljanin moguće zaražen virusom. Kuća u kojoj živi sa još petoro ljudi stavljena je u prinudni karantin, iako je dao sve moje podatke, kao i ime bolnice u kojoj sam testiran. Sad mi je još on briga, da se sve završi kako treba, pa da probam da zaboravim ovu avanturu. U svakom slučaju, u skorije vreme ne pada mi na pamet da napuštam Srbiju, dodaje uz smeh.