Dronologija

Samo što smo stali na noge posle podmuklih, pakosnih, nikada u istoriji viđenih političkih provokacija albanskog premijera, stigao nam je Vojislav Šešelj.

Iako je bilo samo pitanje kada će doći, njegovo pojavljivanje na beogradskom aerodromu kao da je izazvalo šok. Taj krvavi klovn kao da je mnoge vratio 20 godina u prošlost. Kao da svakoga dana ne vidimo ili ne čujemo nešto što podseća na to strašno vreme.

Šešelj je, naravno, iskoristio povratak kući da sikće jedino o onom što je oduvek umeo i znao, i pre 20 godina i sada - da će se svetiti ovog puta svojim odbeglim radikalskim sinovima, da će u novi pohod na Karlovac, Karblobag, Sarajevo i Prištinu, i naravno, s posebnim zadovoljstvom je ponovio koliko se radovao kada je čuo da je Zoran Đinđić ubijen.

Ova repriza nam nije bila potrebna da bismo zaključili da je čovek koga su sledile i volele stotine hiljada ljudi, počev od sadašnjeg predsednika i premijera, bolesnik i psihopata. Bolest se naravno dodatno pogoršala posle 12 godina provedenih u ćeliji.

Mora da je ludeo pri pomisli da za ono što je govorio i radio mora da bude iza rešetaka, a da su njegovi nekadašnji saboraci na vlasti, da su izdali ne samo njega, koji ih je stvorio, nego i Veliku Srbiju koju su zajedno sanjali i na njenom ostvarivanju radili.

Naravno da čoveka uznemiri kada ugleda u svom gradu ljudski primerak kao što je Vojislav Šešelj, ali ipak ne razumem zbog čega su se i mnogi moji prijatelji toliko uzbudili.

Jasno je da ne znamo šta sve može da se desi, ali Šešelj i njegovi opskurni obožavaoci nemaju ni novca, ni pameti, a ni priličnih ideja koje bi mogle da mobilišu veći broj ljudi.

Ovaj što je odjutros mahao pištoljem ispred vlade, vojni penzioner, nije tražio Veliku Srbiju jer zna da ju je u ratu izgubio, nego je tražio neke svoje pare. Doduše, sa Šešeljem u Beogradu pištolj se mnogo lakše poteže.

Vojvoda je izbljunuo ceo svoj pogani repertoar, ali je zanimljivo da niko od sadašnjih državnika nije imao šta na to da kaže.

Aleksandar Vučić koji je, nedavno povodom drona na stadionu Zvezde, rekao da je Velika Albanija noćna mora čovečanstva, nije, makar usput, dok je Vojislavu Šešelju želeo brz oporavak, rekao da je Velika Srbija noćna mora makar šumadijsko-pomoravskog okruga.

Nikolić, koji se navodno izvinio zbog reči o Đinđiću neposredno posle atentata, nije imao šta da kaže, makar preko Kancelarije za odnose sa javnošću, da je Šešeljevo ponovno radovanje Đinđićevoj smrti necivilizacijski čin pripadnika jednog visoko-civilizovanog naroda, koji nije zaostao kao albanski.

Najzad, niko od ministara države koja je dala garancije Hagu, nije regovao na Šešeljevu izjavu da se neće dobrovoljno predati ako ga pozovu na nastavak suđenja.

Umesto toga ministar pravde sadi drveće po Ceru, a ministar ne-zna-se-čega Vulin optužuje Sjedinjene Američke Države da su naložile Haškom sudu da pusti Šešelja kako bi on došao u Srbiju i srušio njega i Aleksandra Vučića.

Sve je to jako gadno i jako tužno, ali najtužnije je kada čuješ da se neki ljudi koji nisu idioti raduju Šešeljevom dolasku jer veruju da ako već opozicija nije u stanju da skloni Vučića, neka to bar uradi Šešelj. Poklonu se u zube ne gleda, valjda misle oni.

Takvu nakaradnu logiku čula sam '93 na Palama, posle svađe između Miloševića, Micotakisa i ostalih koji su pokušali Biljanu Plavšić i njene četnike i fašiste da je đavo odneo šalu i da se mora potpisati, čini mi se, Vens-Ovenov plan. Ona je rekla "Ni po koju cenu". Mnogi su je posle toga uvažavali, jer je bila prva koja je Miloševiću rekla "Ne". Znamo šta je posle toga bilo.

U "Peščaniku" govore etnolog Ivan Čolović, istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević i teatrolog Ivan Medenica.