Autocenzura

Braćo Srbi, od'mno vi nesam pisuvaja, a u ovoj vreme od k'ko udari ovaj čuma i kolera, tol'ko se je nabralo da ima i za pisuvanje, i za smejanje i za kukanje. Potikaja mi se merak i na plajvaz i na artiju, k'ko da su mi dušmani mađije naprajili ili da me je fatija ovaj drugi virus, vikan autozenzura. Ovej moje muze za pisuvanje, načičkale se na pendžer i s'lte š'pkaju: "Nišavac, manjuj se od toj pisuvanje. Neje s'g vreme za sojtrlci i komendije."

Taman se ufatim za niko pisuvanje, k'd mi odleti pamet i sve si mislim i sve se pitujem:

A bre, koj ni pušti ovuj nesreću i k'ko će se kurtalisujemo od njuma?

Na jedno uvo mi ništo zbori:

Nišavac, ovoj je ujdurisaja Veliki brat, iska da potamani stari i bolni da mu džabe ne arču leb i zamajuju narod, s's onoj njiovo zborenje, k'ko poubavo beše u staro vreme.

Na drugo uvo mi š'pka niki drugi glas:

Nišavac, ovoj vi je božja kazna. Dosadilo na Gospoda da gleda ovuj Sodomu i Gomoru.

Ete onomad, taman se ufati da pofalim malko ovija taze poslanici, što su izučili zanat na "Akademiju za lideri". K'd oćeš, nit tam, nit ovam, ruka mi odrvenela, pamet mi se maje oko koronu i ništo od pisuvanje, ostade bela artija.

A takoj su mladi poslanici ubavo deklemovali "domaći zadatak na zadatu temu". Toj nesu bile deklamacije za skupštinu, toj su bile pesne za uši i merak za dušu. Pa k'd počeše s's onija citati od grčki filozofi, pa k'd udariše zapršku s's citati od s'gašnji lideri, ja se sav ustreso, podiđoše me niki žmarci, seti se na Nikolu Pašića i poče š'pkam:

Srbijo, ič ne beri gajle, s's ovakvi poslanici, spasa ti nema al' neće propadneš.

Tedo ja da pisujem i od ovoj k'ko žene da bidnu barabar s's muški. Ako bre, i ja sam za toj! Da se ja ništo pitujem, ja bi daja vlas' na žene, t'g bi se po svet manje tepali i ratovali a poviše voleli i celivali. Al' mi nikako ne ide u ovuj moju starovremsku glavu da će žene bidnu pobarabar s's nas ako od nji napraimo meteorološkinje, sociološkinje, dramaturškinje, templarškinje i resto iškinje.

Biva li toj braćo, da ovakvi ružni imiki davamo na naše si sestre, žene i majke. Malko li beoše drugarice pa s'g treba da bidnu i iškinje. Ako gi volimo i poštujemo, puštimo gi nek si bidnu gospođa meteorolog, gospođa sociolog, gospođa dramaturg, gospođa templar.

Do jutre da si razbivate glavu, da izedete Vujakliju s's sve korice, u akademiju na nauku da pitujete, neće potrefite. Zatoj načuljite uši, tri put se prekrstite i ubavo slušajte što će vi čiča rekne. Toj su izmisleli ovija naši taze Karadžići i Daničići a toj vi je pisac, a žena. E s'g, što mi Srbi kršimo jezici, k'ko spikerke na televiziju k'd čatu crkvene titule i što praimo komendiju od naše si žene i domaćice. S'lte za toj što iskamo da se ulizujemo na ovija iz Jevropu.

E pa braćo Jevropejci, što ne biva, ne biva. Manjujte se vi od naše žene i varkajte se pobolje k'd ve panduri po Brisel faćaju po čandije i k'd se spušćate niz oluci onakoj golodupasti, da vi ne ostanu instrumenti na niku šelnu od oluk.

Vi ič nemate merak na žene, vi imate stra'od žene i zatoj praite tam po Brisel bal s'lte za 25 golodupasti muškarci i igrate se voz. Naređate se takoj jedan izpozadi drugoga, ufatite se preko polovin , trčite po sobu i vikate: "Ćuf , ćuf"!

Ono istin je i mi igramo voz, al' onaj u kafanu. Prvi vagon pet kebapčiki i toj švajsovani, druugi vagon mala ovča ljuta, a onda s'lte doodu novi vagoni, ćef ti kobasice, ćef ti džigerke, ćef ti brizle, ćef ti krezle. Toj je voz braćo jevropejski poslanici.

More, neje voz, toj je Orijet ekspres a ne ovaj vaš ćuf, ćuf. Ubavo ja znajem da bi se i vi kačili u ovaj naš voz al' ne dava Veliki brat. Dali ste dupe pod kiriju, prodali ste dušu na Lucifera i s'g ćutite i trpite. Utuvite u glavu, kude Velikog brata ništo neje džabe. Za tuj golemu platu i šiljkanje po Brisel, mlogo često će terate vi taj vaš ćuf ,ćuf.

Ete braćo Srbi, i od toj tedo da pisujem al' mi ne dava nika nečastiva sila. Jutre sabjle idem kude Džudžulejku iz Palilulu da mi prebaje od mađije pa ako mi toj pomaga, pa ću vi napišem niki reč.