Niš - najpametan varoš u celu Srbiju

Onomad, ustado sabajle, frlji malko vodu na oči, kusnu slatko od smokve, popi kafe pa izlego malko u avliju da me fati ovaj đurđovdanski merak. K'd tam, uz plot stoji moj prvi komšija Sotir, vikan Filosof. Ufitilja mustaći i s'lte se usmivka. K'ko me vide, takoj se razvika.

"Vidiš li, moj pobratime, k'ko ništo neje vekovno. Do onomad beomo tupavi Nišlije a s'g iskočimo najpametni varoš u Srbiju. Fala na braću Kinezi, da ne beoše oni, ostali bi tupavi vjek i vjekovi. Ee pobratime, Kinezi su toj, filosofia od dve-tri iljade godine. Vikaju da je kineski prisednik viknuja najgolemi filosovi iz celu Kinu i toj sve onija što su taj zanat izučili kod Konfučija. Sabraja gi, pa gi pituje:

Braćo Kinezi, mandarini i filosovi, došlo je vreme da se ortačimo s's Srbiju. Zatoj, braćo, iskam od vas da mi za tri d'na javite, od koji varoš u Srbiju da napraimo najpametan varoš. Ovoj što smo do s'g rabotili, probamo na beli pacovi i iskoči ubava rabota. S'g je došlo vreme da toj probamo i na Srbi. A zašto, braćo Kinezi, izabramo Srbi? Zatoj što su Srbi narod na koga ič neće da s'mne i koji neje od'mno videja belo videlo. S's naši kompjuktori, mi će gi kazujemo k'd je s'mnulo i k'd će gasu lampe i fenjeri po niški sokaci.

Rastrčaše se filosofi po celu Kinu, talaškaše po starovremske knjige, prevrnuše sve bibljoteke od Konfučija na ovam. I posle tri dana trčečki dođoše do prisednika:

Druže prisedniče, od svi varoši na ovaj naš put od svilu i kadifu, u jed'n glas izabramo Niš. Mislemo se malko i za Leskovac al' ne biva, tam se još pamti k'ko su se ovija naši potepali s's leskovački Cigani oko tezge na pijac. A Niš ti je carski, starovremski, ubav varoš. Niš, Niš parađumiš, vikašeju još Turci. Narod krotak, miran, na ranu da ga vržeš. Što mu narediš sluša, što mu otmeš alali, k'd mu se izvikuješ ćuti. I zatoj mu Beligrađani iz vlas nadenuše ime "tupavi Nišlije". Al' nesu Nišlije tupave, oni su bre filosofi k'ko da su čkolju izučili kod našoga si Konfučija i stari grčki filosofi. Ćutu i mislu si na svoj pamet. S'lte gi se kroz glavu maje onaj naša "Manjuj se i dizaj ruke od onoga što misli da sve znaje a ič se ne razbira onoj što raboti" i onaj grčka "Sve u prirodi se menja, niki se neje dva put obanjaja u istu vodu".

I takoj, pobratime stanumo najpametan varoš u celu Srbiju. Od s'g pa na tam, lampe i fenjeri po niški sokaci će gasu kompjuktori. Ono i do s'g neje bila toj nika golema rabota, zač's smo s's ruke gasili onej destinu lampe što su još gorele. A toj k'd je s'mnulo mogli smo i s's petlovi da ujdurišemo. Da kupi opština za svaku malu po dva-tri stamboliska petla pa da vidiš k'd udaru sabajle u pojanje, same će se lampe pogasu.

Ovoj k'ko će s's kompjuktori da praznimo kontejneri je s'lte džabe pare arčenje. Kude nas u Niš, ubavo se znaje koj prazni kontejneri - penzioneri, Cigani i kučiki.

Poubavo bi bilo da su ni ispratili niki kompjuktor za krpenje rupe po niški sokaci. Duša me boli k'd vidim ovija radenici k'ko se muču s's tej rupe. Najprvo gu malko rasč'čkaju, frlju u njuma dve-tri lopate s's ladan asvalt pa ga s's noge st'pkaju. Ili da su ni dali ovej leteće limuzine, t'g rupe ič ne bi krpili".

"A biva li toj moj pobratime, da ovakoj pametni, k'ko ne je Gospod daja, imamo tutora. Ubavo se znaje na koga se tura tutor. Ako si faličan s's pamet, ako ne znaješ što zboriš i što rabotiš, ako se ič u pare ne razbiraš, mora ti se turi tutor, a mi smo bre, najpametan varoš u celu Srbiju?"

Zamisli se moj komšija i pobratim, Stavri vikan Filozof, zagleda se negde u daljinu, oči mu se napuniše s's suze, pa onakoj inadžiski viknu:

"More, pobratime, što ne biva, ne biva!"