Festivali bez atmosfere
Autor
"Zašto na Marsu nema festivala, utakmica, koncerata...? Zato što nemaju atmosferu". Da li je Niš Mars ili samo gradske vlasti svoje građane doživljavaju kao marsovce?
Sredinom avgusta ove godine sam 8 dana proveo u Prizrenu, kao gost DokuFesta - festivala dokumentarnog filma. Na stranu to što sam promenio mišljenje o dokumentarcima kao formi i uvideo koliko je to moćan medij za prenos poruke. Video sam šta festival može da znači za jedan grad, za građane, za kulturu.
Tih 9 dana festival živi sa gradom, građani žive sa festivalom.
Nema glamura, crvenih tepiha, VIP žurki, vatrometa, crnih limuzina, gradonačelnika, premijera, ministara. Nema "festivalskog centra", "zvaničnog hotela", nema policije, nema privatnog obezbeđenja... ali ima atmosfere. Festivalske atmosfere.
Čitav grad je deo događaja. Stari "Kameni most", jedan od simbola Prizrena, je bio "ukrašen" raznim porukama dok je centralni motiv bila ptica - simbolična veza sa migracijama kao osnovnom temom festivala i ovogodišnjim sloganom "Ptice mogu da lete, zašto ne možemo i mi?".
U centru istorijskog dela grada, kod šadrvana, bio je jedan od štandova na kojima su građani mogli da kupe veoma lepo dizajnirane majice, torbe i raznorazne sitnice sa logoom DokuFesta.
Prosto, nemoguće je bilo da bilo koji čovek prođe tih dana Prizrenom a da ne shvati da u najveće traje festival.
Na 7 lokacija po gradu su od podneva do ponoći na svaka 2 sata otpočinjale projekcije filmova. Sve su pratile tribine na kojima su reditelji, novinari, političari i predstavnici građanskog društva diskutovali o značajnim temama, radionice koje su držali dobitnici "Oskara", predavanja laureati "Pulicera", a uveče svirali ili muziku puštali vrhunski umetnici.
Festival se dešavao i na ulici, gde su ti isti ljudi uživali u čuvenim prizrenskim ćevapima, Pećkom pivu, domaćim rakijama, neretko sedeći na kaldrmi jer u restoranima nije bilo mesta.
Što se mene tiče dokumentarci su tu bili povod, ali vrednost su bili ljudi - od učesnika do građana i gostiju.
Gradonačelnik i premijer su se pojavili, ali da mi organizatori nisu na to skrenuli pažnju, ne bih ni znao ko su. Nema policije, rotacija, ludila. Nema crnih odela, kravata, utegnutih plavuša.
Organizaciju DokuFesta čine ljudi, entuzijasti, ljubitelji filma, reditelji, glumci, građanski aktivisti. Nema političara. Otvaranje je trajalo manje od 5 minuta. Jedan čovek, kratak govor. Festival je otvoren.
Vratio sam se u Niš nasmejan zbog svega što sam doživeo, tužan jer napuštam festival pre njegovog kraja, prepun priča koje bih da ispričam prijateljima i ideja koje bih sa njima da ostvarim.
Pre mesec dana sam bio na novinarskoj konferenciji u Tirani, gde se sasvim slučajno paralelno dešavao međunarodni kniževni festival. Po kafićima se čitala poezija, na sve strane održavale debate, javna čitanja, pisci se družili... Na sve strane vrlo kreativni plakati, prospekti, pa čak i lik Vladimira Arsenijevića kao jednog od specijalnih gostiju festivala.
Sada, tri meseca kasnije pokušavam da DokuFest, festival koji je osnovan pre 13 godina sa malo para ali mnogo želje i neobični albanski festival kojim je tih dana mirisala Tirana, uporedim sa niškim Filmski susretima i Sajmom knjiga.
Pokušavam da uporedim "Filmske susrete", koji sami sebi postaju cilj, gde je lokalnim političarčićima cilj da sa svojim supružnicima isparadiraju centrom, glumeći gospodu dok prvi put u životu gaze crveni tepih, prave selfije i dobacuju jedni drugima, a znam da smo sve to platili mi, građani...
Gledam "festival" kome je običnim građanima praktično onemogućen pristup. Iza tvrđavskih zidina vlastela i nešto malo povlašćenih gledaju filmove čije su snimanje velikim delom takođe platili svi građani. Šabloniziranom vatrometu prethodi koktel u javnoj kući, kabinetu gradonačelnika, gde se na prste mogu nabrojati glumci, oni kojima se "predaju ključevi grada", koji bi trebalo da su zvezde.
Pokušavam da uporedim iskustvo iz Prizrena i Tirane sa niškim Sajmom knjiga za čije sam postojanje ove godine saznao sa "reklame" zakačene između dva drveta preko puta Pozorišta, sajmom za koji su Nišlije saznavale kad bi ih gosti iz drugih gradova pitali "Izvinite, gde je Sajam knjiga?", sajmom na kome se knjige kupuju na metar i kilo.
U gradu koji je to samo na papiru, kultura se meri na kantaru.
Komentari
Poslednji komentari
isa
11:40 // 2. 12. 2015.
Kazes: "Na stranu to što sam promenio mišljenje o dokumentarcima kao formi i uvideo koliko je to moćan medij za prenos poruke". Vrlo interesantno da si isao cak u Prizren na festival necega sto te nije ni zanimalo. Ostao si nedorecen kako si se onda uopste tamo nasao...Zato i mislis da ljudi koji dolaze na sajam knjiga kupuju knjige na metar, jer ocekujes da su i drugi kao ti
Predrag Blagojevic
00:31 // 8. 12. 2015.
U Prizren sam otišao iz bezbroj razloga, a ključne da odem baš za vreme DokuFesta su bile preporuke ljudi čije mišljenje veoma cenim da je to "Moraš da doživiš" festival.
Gistro
09:17 // 1. 12. 2015.
Bravo! Niš je grad samo po statističkim podacima, imamo podanički mentalitet, komplekse, a ne radimo na samoosvešćivanju. Nemamo ni formu, a od suštine smo daleko svetlosnu godinu. Građani se dele na aktiviste iz interesa i apatične. Čekamo da nas drugi pokrene, kritikujemo i zavidimo a ne vidimo svoju ulogu i odgovornost. Taj nedostatak atmosfere je posledica depresije, nemotivisanosti i beznađa.
Ljuba Kostic
20:11 // 1. 12. 2015.
Браво и за твој коментар. Додао бих да је и Ниш својевремено зрачио изузетним ентузијазмом и што се тиче културе али и привреде. Ово о чему Пеђа пише се у Нишу дешавало осамдесетих година. Пок.чика Бата Анастасијевић је са неколико пријатеља покренуо Наисус џез фестивал који је окупљао музичаре из читавог света. Али, године транзиције које су појели сомови су неповратно отишле а ми смо ту где смо.
I šta kažeš
14:14 // 30. 11. 2015.
Kome biti zahvalan Grade moj?
Pošalji komentar:
Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.