Idealan zločin

“Dajte mi dokaze za cenzuru”, parafraza je sada već čuvene izjave evropskog komesara Johanesa Hana, sa konferencije za novinare iz februara 2015. godine u Beogradu… i to neposredno pre nego što se premijeru Srbije obratio sa “moj prijatelj Aleksandar”.

Jednom od najviših zvaničnika Evropske unije bili su potrebni “dokazi, a ne glasine” o cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji. Besmislenije od toga bi bilo jedino da je tražio i dokaze za autocenzuru.

Devedesetih je diktatorska vlast predvođena Slobodanom Miloševićem žestoko kažnjavala neposlušne medije, plenila im imovinu, gasila ih, a sve po tadašnjem zakonu o informisanju koji je sprovodio mladi ministar informisanja Aleksandar Vučić. Novinari su ubijani i prebijani, a tužilaštva ćutala uz nezaobilazno “nema dokaza”. Ipak, bilo je to vreme kada je Evropa već bila zaboravila Slobodana Miloševića kao “garanta mira i stabilnosti na Balkanu”, a videla samo Slobodana Miloševića “balkanskog kasapina” okruženog nekolicinom saradnika kojima je bilo zabranjeno da putuju u zemlje EU i SAD.

Poslovično troma Evropa kao da zaostaje za naprednom Srbijom. Njene lidere, nekada na crnoj listi za evropske vize, ekstremne desničare, ratne huškače i zločince – Evropa je proglasila za nove garante mira i stabilnosti na Balkanu.

Koristeći oprane biografije, oproštene grehe i naučene lekcije iz devedesetih, učenici su višestruko nadmašili učitelje. Vatreno i hladno oružje su zamenili neuporedivo ubojitijim – administrativnim. Metak ubija, palica lomi, a državni aparat polaaako drobi – to ova ekipa odlično zna.

Kada poreski inspektori 5 godina zaredom proveravaju rad jednog medija, gde svaka provera traje po nekoliko meseci, te u zbiru provedu skoro 2 godine u redakciji i pritom ne pronađu ni najmanju nepravilnost, jasno je da to nije inspekcija koja zastupa javni interes i proverava moguću poresku utaju, već administrativno oružje.

Bez neophodnog službenog naloga inspektori su krenuli da obilaze firme koje se reklamiraju u Južnim vestima, zastrašuju ih, prete, viču, vređaju, teraju i njihove klijente.

Poslovna upornost pojedinih firmi koje se i dalje reklamiraju u Južnim vestima ili sa tim medijem sarađuju, dodatno je inspirisala poreske vlasti.

Ovog puta su u kontrolu poslate dve ekipe inspektora, koje su mesecima paralelno češljale rad ove firme od dvadesetak zaposlenih. Vrhunac kreativnosti je scenario u kome inspektor najpre iskopira ugovore koje medij ima sa međunarodnim institucijama poput EU, OEBS, UN, a zatim ih u formi “dobronamernog saveta” pokazuje članovima porodica vlasnika firmi koje sarađuju sa medijem: Pogledajte ugovore. Firma vašeg supruga radi za medij koji radi po nalogu stranih obaveštajnih službi.

Medij onda ima dva izbora:

1. Da ćuti i ostane bez dela novca, jer se oglašivači povlače pod pritiskom inspekcija.

2. Da obavesti građane o ovim dešavanjima i tako ostane ne samo bez novca onih koje su poreski inspektori već oterali, već i da svima koji bi se možda ubuduće reklamirali doslovce poruči “nemojte da sarađujete sa nama, poreska uprava će vas razvaliti”. Tako medij ostaje sasvim bez novca.

Ovaj scenario, proveren na primeru Vranjskih novina, obuhvata i kasniju izjavu premijerke da, eto, medij prosto nije uspeo da preživi na tržištu. Bio je gašenju sklon.

Medij dobija tapšanje po ramenu od kolega, prijatelja, građana koji shvataju problem. Ali državni organi to ne vide tako, već poput Vučićevog prijatelja iz Austrije kažu “dokažite svoje tvrdnje”, kao naivno očekujući da vlasnici malih firmi, frizerskih salona, prodavnica… stanu pred sudije i svedoče protiv poreskih vlasti.

Perfidnim potezima vlast dolazi do idealnog scenarija, po kome može i film da snimi: žrtva je mrtva, svedoka i dokaza ubistva nema, a motiv očigledan. Dakle, samoubistvo.

Siguran sam da mnogi građani nisu svesni da gašenje lokalnih medija, koji su nezavisni od uticaja vlasti, znači da će gradonačelnik ‘ladno moći da iz svoje kuće i kancelarije izbaci sva ogledala, jer će u preostalim medijima izgledati mnogo bolje.

Neko ko sve ovo gleda sa strane bi mogao da se zapita i da li evropski lideri imaju ogledala. A možda su samo prestali da se ogledaju, da slučajno sami sebe ne pogledaju u oči.

*Tekst je prvobitno objavljen na portalu Peščanik.net.