Umetnici činjenica

Sinoć su, tradicionalno, povodom Svetskog dana slobode medija, dodeljene NUNS-ove Nagrade za istraživačko novinarstvo. Zbog obaveza u Nišu, nisam mogao da prisustvujem toj svečanosti, upriličenoj na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jutros me je dočekala poruka da obavezno nađem govor predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Slaviše Lekića.

Uz čestitke kolegama čiji su tekstovi nagrađeni, ali i onima čiji su radovi bili nominovani, čestitam i svima koji se budu prepoznali u Slavišinom govoru. Prepoznaće se po tome što će se naježiti pre nego što pročitaju ovaj tekst do kraja.

Svi koji se budu prepoznali, mogu da budu ponosni. Ostalima bi stid i krivica trebalo da budu očekivani osećaji.

Lekićev govor prenosimo u celosti:

"Vaše ekscelencije, poštovane dame i gospodo, drage koleginice i kolege,

Uprkos zlonamernim, ali opravdanim nadanjima, večeras neću pomenuti nijedno očekivano ime.

“Srbija je postala zemlja u kojoj je nebezbedno biti novinar, što je jasno s obzirom na alarmantni broj napada na novinare koji nisu istraženi, rešeni ili kažnjeni, ali i na blaćenje u agresivnoj kampanji koju vode provladini mediji protiv istraživačkih novinara.”

“Srbija je jedina zemlja regiona koja beleži silazni trend na polju demokratije.”

“Srbija nije ostvarila napredak u oblasti slobode izražavanja u proteklih godinu i po dana, dok politički i ekonomski uticaji stvaraju rasprostranjenu autocenzuru.”

“U Srbiji je tokom 2017. godine ostvaren "ograničen napredak" u smanjivanju disproporcije između obaveza Srbije na planu ljudskih prava i njene prakse na tom području.”

“Vlada se meša u slobodu medija kroz selektivne medijske subvencije i reklamiranje.”

“Napadi i pretnje novinarima su nastavljeni. Reakcije vlasti bile su neadekvatne.”

“Provladini mediji protiv nezavisnih novinara vode kampanje blaćenja optužujući ih da su izdajnici i strani plaćenici.”

“Novinari, kao i aktivisti za ljudska prava, rade u neprijateljskom okruženju!”

Znam da bi mnogi izgubili opklade: rukopis i stil jesu moji, ali ovo nisu moje reči.

Ovo su mišljenja, ocene i zaključci Reportera bez granica, Amnesti internešnela, Fridom hausa, Evropske komisije i Hjuman rajts voča.

Posebno me se dojmio slikoviti utisak Hjuman rajts voča:

Novinari rade u neprijateljskom okruženju!

Ja ću biti blag u izrazu: danas nije lako biti novinar u Srbiji.

U društvu u kojem je etika degradirana do nivoa mane, u zemlji koju odlikuje atmosfera nezameranja, u sistemu u kojem javna kritička reč nužno garantuje posledice, biti novinar nije preporučljivo.

Ali Srbija je zemlja paradoksa – biti novinar jeste i čarobno lepo.

Pomalo je i ekskluzivno biti danas novinar u Srbiji: biti istinoljubiv i biti hrabar i zastupati javni interes u društvenom ambijentu kojim dominira virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći. Biti danas novinar u Srbiji znači biti različit od drugih.

Biti danas istinoljubiv i hrabar i zastupati javni interes, znači i prkositi normama društvene matrice.

Pustolove tog tipa, uglavnom književnike, glumce i slikare koji su se raspusno suprotstavljali važećim normama i očekivanjima šire zajednice, onomad smo zvali – boemima.

Novinari, nažalost, odavno nisu umetničke duše, lepu reč je zamenila faktografija, novinarstvo staje tamo gde počinje umetnička kreacija.

Ostalo je nešto, međutim, što i dalje spaja umetnost i novinarstvo: to je domen univerzalnih istina.

“Gernika” Pabla Pikasa, recimo, savršeno je upakovana vest. Maestro je naslikao faktografski izveštaj o onome što je nemačka vojska uradila tom baskijskom selu jednog aprila pre 80 godina. Slika sugeriše istinu. Kažu da je manjkom boja dočarao užas. Iz rama vrište zlo i očaj. Ničeg suvišnog nema. Mašta umetnika ogolila je stvarnost.

Nemački oficir u obilasku Pikasovog ateljea u Parizu zastao je ispred “Gernike”:

“Ovo ste vi napravili?”, pitao je umetnika.

“Ne, to ste vi napravili”, hladno je uzvratio Pikaso i otišao da mašta.

Novinari nemaju pravo da maštaju. To i nije njihov posao. Presek činjenica uvek je bila najbogatija tačka novinarskog izražavanja. Nema iscrtavanja i docrtavanja. Nema boja i nijansi. Nema sugerisanja istina. Njihovo je da ogole stvarnost.

Vratiću vas još jednom na umetnički dojam Hjuman rajts voča o neprijateljskom okruženju u kojem rade novinari!

Ovo što danas kao profesionalci i društvo živimo, jeste - jako ružno vreme. Ali to nije ni kijamet, ni nevreme, pa da možemo stati, negde se skloniti ili sakriti pod strehu i sačekati da prođe. Biti danas javno ravnodušan znači, pre svega, biti – sebičan, pa i nečovečan, ako hoćete.

Ljudi koji će večeras izaći na binu Fakulteta dramskih umetnosti da prime nagrade za istraživačko novinarstvo, koje Nezavisno udruženje novinara Srbije već 13. put dodeljuje u saradnji sa ambasadom Sjedinjenih Američkih Država, svako od njih je svojevrsni Pikaso, a svaki od tih radova svojevrsna je njihova mala “Gernika”!

Oni su umetnici činjenica!

Dokaz da nisu u ovoj zemlji baš svi novinari poklekli.

Ima još onih koji vitlaju najmoćnijim sredstvom kojim raspolažu – činjenicama.

I onim ljubopitljivim, koji im kače etikete “stranih plaćenika” i “izdajnika”, nonšalantno odgovaraju:

“Ne, to ste vi napravili!!!"

Vi ste rušili u Savamali, vi ste ugovarali strateško partnerstvo sa “Etihadom”, vi ste izmislili tetku iz Kanade, vi ste… Vi ste sve to!

Mi smo samo "nacrtali" i ogolili činjenice.

Mnogo toga se u novinarstvu promenilo – osim suštinskih pitanja: KO, GDE, KAD, KAKO, ZAŠTO.

Jedino kod nas imate i – ČEMU?

Istine radi, surove i sirove istine radi, eto – čemu.

To što smo okruženi onima koji preziru Istinu, Pravo i Pravdu nije i ne sme biti alibi da činjenice ustuknu pred komforom ćutanja.

To nam poručuju ovi ljudi večeras."

Slaviša Lekić, 8. maja 2018. godine