Vladavina jezika i sile

“Policija je uhapsila tog-i-tog jer je zloupotrebom položaja oštetio državni budžet za toliko-i-toliko para”.

Daleko sam od stručnjaka za jezik, ali kao novinar jednostavno moram svakog dana da pažljivo biram reči kojima ću napisati tekst. Da se razumemo, reči biram iz čisto tehničkih razloga, da bi tekst bio što jasniji. Ipak, kako čvrsto verujem da zadatak novinara nije samo da informiše građane već i da ih edukuje, trudim se da budem još pažljiviji pri izboru termina kojima ću opisati neke pojave, ljude ili procedure. I mnoge moje kolege rade isto to, polazeći od dobrih namera. Ipak, način na koji razmišljamo, velikim delom je posledica obrazovnog sistema, ali i onoga što smo kao građani čitali, slušali ili gledali u medijima. Tu dolazimo do ozbiljnog problema.

* Značajan deo svog života proveo sam u Sjedinjenim Državama. Dva puta mesečno sam od svog poslodavca dobijao ček koji je trebalo da unovčim. Na tom parčetu papira je sa leve strane bilo ispisano koliko sam za dve nedelje zaradio. Taksativno, regularni rad - toliko, prekovremeno - toliko, rad vikendom i na državne praznike - toliko... Dakle, bruto zarada. Sa desne strane su bili pobrojani odbici – federalna taksa, državna taksa, zdravstveno osiguranje, socijalno osiguranje. Za svaku brojku precizna suma. Na kraju, kada odem u banku i dam ček, oni sa računa poslodavca automatski skinu celu moju platu i deo novca, kako je na papiru i napisano, odmah odvoje i uplate za poreze i takse, a meni u kešu isplate ono što preostane. Tako sam se ja na svakih 15 dana nervirao kada znam da sam zaradio 1.000 dolara, a da mi država uzme oko četvrtinu toga (da, kod nas država uzme više od trećine).

Dalje, tako sam znao koliko mog novca uzima država, a time i shvatao svoju ulogu “poreskog obveznika”, odnosno tax-payer na engleskom. Kada tamo uhapse nekog iz državne administracije, jer je nešto zabrljao, mediji ne pišu da je “oštetio državni budžet” već da je zloupotrebio “novac poreskih obveznika”, pa time još više naglašavaju čije su u stvari te pare.

* Ako pogledate biografiju bilo kog gradonačelnika u Americi ili EU, nećete pročitati da je “bio na vlasti” ili “bio gradonačelnik” nego da je “služio kao gradonačelnik” (“served as a mayor”, eng). Takođe, ljudi koje mi u Srbiji zovemo opštinarima, činovnicima ili javnim službenicima, tamo se zovu “public servant”, što je u kontekstu posla koji im je poveren mnogo bliži prevodu kao “sluga” nego kao “službenik”.

I tu se pokazuje da su ljudi koji rade u javnoj administraciji tu da služe građanima, a ne da su deo “javne uprave”.

Nisam siguran u poreklo reči “Vlada”, kako se u Srbiji zove institucija koja predstavlja izvršnu vlast u zemlji, ali iz ove reči proističe da ministri i premijer “vladaju” zemljom, a ne da njome “upravljaju”, kako proističe iz engleske reči “Government”.

Mnogi ljudi s kojima sam razgovarao smatraju da su ove razlike posledica lošeg prevoda, a neki prosto zaključuju da se kod nas koriste duže od 100 godina i da nije reč o nečijoj nameri, već o uverenosti u ispravnost prevoda.

* Nedavno smo u Južnim vestima imali konkurs za novinare. Tražili smo mlade, koji su nedavno završili fakultet, bez radnog iskustva, računajući da se oni mogu mnogo lakše prilagoditi načinu rada u našoj redakciji. Nakon dva eliminaciona kruga testiranja, pozvali smo tridesetak na razgovor. Dogovor je bio da svima postavimo nekoliko identičnih pitanja, koja bi za novinare, pa makar i buduće, trebalo da predstavljaju opšte obrazovanje. “Šta je veće, neto ili bruto? Koja je razlika između statuta i Ustava? Koja je razlika između narodnog poslanika i ministra? – Koja je razlika između odbornika i većnika? Koje su tri grane vlasti i koja institucija predstavlja koju granu?

Nakon šoka, jer prvih deset kandidata nije znalo odgovor na prvo pitanje, pravdajući se da “ne prate ekonomiju”, jedanaesti je odgovorio kao iz puške: “Bruto je veće!”. Na naše oduševljenje, pošto smo mu objasnili da je on prvi koji je znao odgovor na pitanje, smireno je, iako ga nismo to pitali, rekao da je to znao jer ih je “učitelj u osnovnoj školi učio da pamte da je bruto veće po tome što ima više slova od neto”.

Naravno, nije bilo mnogo uspeha ni sa ostalim pitanjima, sve dok nismo došli do podele vlasti. Uz manje ili više pomoći svi su se setili da sudsku vlast predstavlja sud, zakonodavnu parlament, ali je apsolutni šok bio odgovor – ko je izvršna vlast? Redom, odgovor je bio “policija”.

* Pre nekoliko godina sa svojim tada osmogodišnjim sinom ušao sam u poslastičarnicu u centru Niša. Dao sam mu novčanicu od 100 dinara, da sam plati. Oseća se valjda tako starije, šta znam. Toliko je koštao sladoled. Dao je paru, zahvalio se prodavačici i jedva čekao da izađemo na ulicu kako bi mogao da uživa.

Ali, dok smo mi izlazili, spazio sam tadašnjeg gradonačelnika. Prolazio je pored nas u trenutku kada sam sina pitao da li zna ko je taj čika. Nakratko je podigao pogled, odmahnuo glavom i opet se ustremio na sladoled. Opet sam ga zaustavio zaključkom da je to gradonačelnik, što mu zapravo i nije mnogo značilo, dok nisam rekao da mu je on već pojeo ovoliko (pokazao prstima) sladoleda. Nakon očekivanog izraza lica koji je bio miks zbunjenog i ljutog, probao sam da mu objasnim kako bi njegov sladoled bio za četvrtinu veći da mu taj čika nije uzeo deo novca.

Iznenađujuće je bio zainteresovan za priču o porezu i kako to ne bi trebalo da bude loša stvar (iako je sladoled bio manji), jer bi od tog novca trebalo da se prave ulice gde on vozi bajk i rolere, tereni za fudbal, bolnice, škole, pozorišta... Ali sam tada, iz razgovora s njim, shvatio da on razume da bi “vlast” trebalo da je tu zbog njega, da bi njemu bilo bolje, da bi bila njemu na usluzi celog života.

Tako smo došli do toga da ulogu vlasti u zemlji razume osnovac, a da to ne razumeju ili mu prosto ne prenose takvo znanje oni koje on plaća da ga edukuju. Naprotiv. Oni ga uče da bude poslušan, ponizan, da se “ne buni bez potrebe”, da se “ne raspravlja sa starijima”.

* Možda svi ovi primeri zvuče kao sitnice. Možda i jesu. Možda su i slučajnosti koje ja u svojoj glavi povezujem čudnim stazama. Ali se bojim da su upravo takve staze i odvele stotine hiljada mladih i stručnih ljudi u zemlje gde ih uče da je država tu zbog njih, a ne oni zbog države, i gde vlast ne vlada već upravlja.