Sve je isto, samo..

P.S. Iza tački, ako tekst čitate do kraja, možete dopuniti naslov.

Znam, neuobičajeno je da se P.S. stavlja na početku teksta.  Ali, šta je kod nas uobičajeno? Podigneš kuću bez odgovarajućih, ili nikakvih dozvola, priključiš se komšiji na struju, vodu, telefon ili kablovsku, voziš nova i ispravna kola, čistiš sneg ispred svog praga, bacaš so koja ne topi led, bacaš đubre u za to napravljene kontejnere, pomažeš starijima da pređu ulicu ili im ustupaš mesto u autobusu, u redu za..., parkiraš vozilo na za to izmišljenim i obeleženim mestima, Toplana proizvodi i pušta toplu vodu, a analizu godišnjeg rada usvaja u hotelu, a meni nestala slama za potpalu, da naložim kaljevu peć... državna revizorska institucija... sve je uobičajeno.

Ali, onomad, po ciči zimi, poledici i vejavici, sve lepo obučeni, sa sve šlemovi, o boji kasnije, odabrana gospoda označiše početak radova na rekonstrukciji, izgradnji Palilulske pijace, meni tako drage i svojstvene, davno napravljene, ali bez parkinga.

Uobičajeno. I vreme, i mesto. I, naravno, gospoda. Pijaca je postala mala, i za nas koji pazarimo i za one koji tamo prodaju. Bilo je vreme da dobijemo evropsku pijacu. Ali, da li je to moralo po onom kijametu? Razmišljao sam, zašto? Zašto? Tada nisam imao odgovor.

Nedeljno popodne. Uobičajeno mirno, sa mrazom napolju i unutra. Telefon. Malo neuobičajeno. “Ja sam… nevažno ili nisam čuo, iz Agencije… nevažno ili nisam čuo, za ispitivanje javnog mnjenja (valjda je to tako definisala). Da li biste odgovorili na nekoliko stotina pitanja?”.

Gde me nađe? Ja, javno mnjenje. I nekog interesuje šta ja mislim. Ne verujem! Sa druge strane žice me ubeđuju da me je, eto, kompjuter izbacio (što me ne izbaci na stambenu listu, ili… ) i da li se ja baš tako zovem, živim na toj adresi, ovo mi je broj telefona, i na kraju, da je anketa anonimna. Sigurno anonimna? Sigurno! Anketu je naručio, pitam ja, da bih znao šta da odgovaram. Da li za anketu dobijam nešto, kao i koliko dobijam za svaki tačan odgovor. Ne! Pa zašto onda da odgovaram? Zato što ćete da ocenjujete neke ljude, događaje…

Probudi se u meni ocenjivač i o naknadi prestah da razmišljam. Šta mislite, ocenite, kako, pa ponovo - ocenite. Usput shvatih da i sam sebe atestiram.

“Za koga ste na prošlim izborima glasali? – partiju, kandidate”… Čekajte, nemam ga kod sebe (Zakon o izborima, ili kako se već zove), ali mislim da mi je nečim, moje pravo izjašnjavanja za nekog ili nešto (na izbornim mestima su postavljeni paravani), samo moje. Pa onda, da li izlazite na ove izbore? Za koga ćete glasati – partiju, kandidata?

Oprostite, kažem, i uz izvinjenje za moje neznanje, konsultovaću svog advokata u vezi pitanja i izjašnjavanja. Nisam baš siguran da sam u nastavku ispitivanja čuo onako cvrkutav glas kao do tada. Na kraju, uz zahvalnost, čuh ponovo da je anketa apsolutno anonimna i proverismo još jednom generalije.

Ocene? Ne, njih nismo ponavljali. Primetili ste, nema odgovora o naručiocu ankete.

Prošle nedelje, malo posle ručka, zvrrr. Ne, nije telefon. Zvono na ulaznim vratima. Otvorih. Ispred vrata osoba koja zavrće peševa kaputa i pokazuje mi nešto – identifikaciona kartica, ili već. Uz dobar dan, izvolite, obratih se. Kao što vidite, ja sam anketar, agencije... Identična priča. Nekoliko stotina pitanja? Ocenjivanje ljudi i događaja? Oduvek sam potajno želeo da budem profesor.

„Da li će oni koje ocenjujem i dobiju negativnu ocenu, ići na popravni, ili će se svetiti?“. Anketa je anonimna, samo ćete mi dati podatke iz lične karte!!! I ponovo, za koga ste glasali, za koga ćete glasati... Hvala.

Početak priče – nevreme i pijaca. Nastavak priče – zbog niskih temperatura, povećava se potrošnja električne energije, pa zato apelujemo na potrošače da smanje potrošnju... Samo malo, pa da ja nešto proizvodim i prodajem, voleo bih da to što više prodam. Usput, nisam primetio da NIS, TELEKOM, TELENOR... mole da ne trošimo i ne kupujemo???

Istovremeno, mediji na sva zvona objavljuju, da će siromašni biti oslobođeni plaćanja utrošene električne energije. Priznasmo, i takvi postoje.
A onda se setih, već smo jednom bili pozivani da ne plaćamo struju. Analogija, da niko ne plaća – poziv, a sada, obaveštenje, da ne plaćaju...

I opet, pre dve decenije, i opet u odgovarajućem trenutku, hladnoća, uvećana potrošnja, bivši nam predsednik, pokojni Slobodan Milošević, odlazi do HE „Đerdap“ i pita, imamo li struju? Zaposleni odgovaraju – ima.

Opet, ali pre neki dan, sadašnji nam predsednik odlazi, ali ovoga puta u TE „Kolubara“ ili „Kostolac“, imamo li...

Sve pomenuto, dešavalo se pred izbore. I tada i sada. Da li se sve dešava samo pred izbore?

Naslov dopunite sami.