Aganlija na Učiteljskom fakultetu!?

Nedavno su „Vranjske", jedan od uglednijih štampanih medija iz unutrašnjosti, krenule u jednu novinarsku istraživačku akciju. Predmet akcije bile su visokoškolske ustanove u njihovoj sredini, a „alat" Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Pored ostalog, „Vranjske" su se zanimale i za informacije o broju profesora i platama dekana, prodekana i profesora u pomenutim visokoškolskim ustanovama. Reč je, razume se, o savršenom legitimnom predmetu interesovanja. Ustvari, imajući u vidu obavezu objavljivanja Informatora o radu utvrđenu Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i odgovarajuće Uputstvo koje je Poverenik za informacije doneo na osnovu zakona, te informacije ne bi ni trebalo tražiti. One bi trebale da su dostupne on-line, bez ikakvog posebno zahteva.

Ipak, Informatora o radu nema (ostavimo ovom prilikom po strani zašto), pa su novinari morali tražiti informacije. U nekim slučajevima njihovim zahtevima je udovoljeno. Međutim, zahtev podnet Učiteljskom fakultetu u Vranju rezultirao jednom, čak i za naše prilike, „zanimljivom" situacijom.

Budući da fakultet na zahtev uopšte nije reagovao, tačnije rečeno ignorisao ga je „Vranjske" su, u skladu sa zakonom, podnele žalbu Povereniku za informacije. Poverenik je u skladu sa zakonom zatražio izjašnjenje od fakulteta, ali fakultet u ostavljenom roku to nije učinio. Poverenik je doneo rešenje kojim je naložio da se tražiocu daju tražene informacije, a fakultet to u ostavljenom roku nije učinio, iako je po zakonu to rešenje obavezujuće.

Novinar „Vranjskih" je pozvao telefonom dekana fakulteta ne bi li dobio objašnjenje zašto, čak i po cenu zakonskih sankcija, izbegava da da tražene informacije. U telefonskom razgovoru koji je vođen, najblaže rečeno, povišenim tonom novinar od dekana Stojana Cenića nije dobio informacije koje su ga zanimale, ali jeste dobio neke druge „informacije", kao npr. „Ma kakav zakon, nemojte Vi mene da plašite ni Šabićem, ni bilo kim. Ne bojim se ja ni Vas, ni Šabića, ni Svetog Petra, ni boga. A šta ako se mi sada „dogovorimo" da ja Vama nikad ništa ne pošaljem!? Kad već hoćete rat! Pa baš da vidim šta mi možete i Vi i Vaš Šabić?"

Dakle, da sumiramo. Fakultet nema Informator o radu sa predviđenom sadržinom, što je kažnjiv prekršaj. U zakonskom roku nije odgovorio na podneti zahtev, što je još jedan prekršaj. U roku ostavljenom u rešenju Poverenika nije postupio po nalogu što je još jedan prekršaj. A čovek koji je odgovoran za to, kao jedino „objašnjenje" nudi „informaciju" da se on „nikoga ne boji"!

„Vranjske" su se obratile povereniku i zatražile preduzimanje mera radi administrativnog izvršenja njegovog rešenja. A budući da su objavile „razgovor" sa dekanom zatražile su i moj komentar istog.

Najradije ne bih komentarisao. Prosto, ponašanje i rečnik gospodina dekana dovoljno govore sami za sebe, suvišan je svaki komentar. A ako je nešto vredno pažnje to je činjenica da je lik koji može da izjavi „ma kakav zakon, nemojte Vi mene da plašite ni Šabićem ni bilo kime, ne bojim se ja ni Vas, ni Šabića, ni Svetog Petra, ni boga..." dekan, pri tom još dekan Učiteljskog fakulteta.

Niko, naravno, od njega ne očekuje da se boji Šabića, Svetog Petra,... bilo koga. Od njega se očekuje jedna prosta, normalna, jednostavna stvar, koju on eto ipak ne razume - da poštuje zakon.

Zato, ako je pitanje da li će se, ako to „ne razume" morati suočiti sa novčanim kaznama koje će nažalost platiti njegova ustanova, odgovor je - hoće. A eventualno i sa prekršajnim postupkom protiv njega lično i još nekim merama koje nisu u nadležnosti Poverenika. Međutim, na pravo pitanje, moram priznati, nemam odgovor. A mislim da bi svi zajedno morali da ga potražimo. Pravo pitanje je - kako je moguće da se na čelu ustanove koja vaspitava vaspitače nađe čovek sa mentalitetom Aganlije ili Fočić Mehmed age?

Dva veka posle slavne bune protiv dahija!

* tekst je preuzet sa bloga B92