Nišvil kao lek za dušu

Uništavan je ovaj carski grad za 70 vekova postojanja mnogo puta: istorijske čitanke potanko opisuju stradanja pod Atilom Bičom Božjim u V veku ili pod Mehmedom II Osvajačem u XV-om... Ali tragicizam sistemskog stradanja Niša od kada su onomad počele da caruju "nedemokratske" i "demokratske" vlasti u Beogradu - a posebno aktuelna, nije opisan ne u istoriji, nego ni u beletristici, čak ni u mitologiji!

Liči li možda Niš na Hefesta, da li je zaista tako ružan i grbav, da ga beogradska Hera, oličena u vrhu SNS vlasti tako nemilosrdno baca sa Vračara, umišljenog prestoničkog Olimpa, pa mu se posle još i smeje što je hrom?

I takav, hromi Niš, plaća danas beogradske fantazmogorije - kredite kojima je garant srpska vlada, a kojima se udarnički poboljšava "perspektiva" Beograda. Tako i mi Nišlije otplaćujemo most na Adi, a sada i savske Kule, koje neviđenom brzinom rastu baš u svakoj "Beogradskoj hronici". Baš me zanima koliko je niških građevinskih firmi uključeno u ovaj projekat beogradske Atlantide, kako je to trijumfalno obrazlagao sveznajući premijer.

Ironija svojstvena samo Srbiji je da i "Beogradsku hroniku" plaćaju pretplatom Nišlije! Da li ikome osim meni zvuči groteskno da Niš finansira Beogradsku hroniku? Da li je dovoljno da se ja stidim, ako se već niko u Beogradu ne srami zbog ovoga?

I ne uzimaju nam se samo pare, otima nam se čak i vreme! Tako slušam da će kišom prekinuti meč Đokovića biti nastavljen sledeći dan u 14 sati "po beogradskom vremenu"! U prestoničkoj samozaljubljenosti strada tako i Grinič, ne samo Niš.

Kradu nam i akcenat - kada bi smo nekada čak i mi Nišlije želeli da upotrebimo akcenat na prvom slogu - ne možemo! Sve akcente na prvom slogu oteo je Beograd da se njima ponosi, kao nediskutabilnim znakom svoje otmenosti. Tako poznati fudbaler Sisè u interpretaciji nadobudnog beogradskog komentatora, dobija bezobrazno prezime Síse, a tragičan zločin gde muž mačetom (vrsta sablje) ubija ženu postaje bizaran kada blazirani beogradski spiker izgovara da je zločin učinjen màčetom (što u Nišu odvajkad znači malu mačku).

Jedino što ne mogu da nam uzmu je duša. Delom zbog toga što Beograd ne zna šta bi sa niškom dušom, a delom što je tako dobro i duboko u sebi čuvaju niške legende, kakav je i Ivan Blagojević, otac Nišvila. Ovaj večiti Don Kihot srpske kulture sistematično uspeva da, uprkos naporima Ministarstva kulture i republičke Vlade, džez ostavi tamo gde prirodno i pripada - u gradu koji ima dušu. Samo u ovakvom gradu punom nemira u duši moguće je "zapatiti" sinkopu - osnov džeza i improvizaciju! Kako bi Niš i Nišvil inače i opstajali da nema improvizacije!?

Al Di Meola nikada neće shvatiti koliko je delo Ivana Blagojevića veliko - nije mu zameriti. Ne shvataju to ni Ivan Tasovac, ni ostali bardovi Ministarstva kulture, spočitavajući čak Blagojeviću diskvalifikatorski odnos prema Ministarstvu kao razlog uskraćivanja finansiranja!

Na ovaj se način još jednom očigledno pokazuje osmanlijski karakter aktuelne vlasti - moraš biti poslušan beogradskom veziru da bi bio "nagrađen". Tako i dalje pare građana Srbije i Niša ministar Tasovac raspoređuje kao da su njegove lične, po simpatijama i antipatijama! Da li onda ikoga čudi da se najveći deo kulturnog dinara usmerava Beogradskoj filharmoniji!?

Neka ni to ne brine Al Di Meolu - kada počeo noktima da ispisuje famozni "Ritam noći", Nišlije su ga slušale srcem! Jedino tako je i moguće stvarno nešto čuti, kaže veliki učitelj Sent-Egziperi.

Stoga je Al Di Meola svirao na jedinoj pravoj adresi.