O Todoru Milovanoviću

Sve sam bliži mišljenju da pripadam "izgubljenoj generaciji", te da mi mojih 56 godina umesto spokoja ustvari donose nemir. Nikako da se saživim sa činjenicom da moja generacija, za razliku od predhodnih (nadam se i budućih), neće moći da ostvari svoj puni potencijal.

Formirao sam se i živeo u vreme tri velike društvene mantre. Devedesete godine mi nisu pojeli skakavci već ubitačno kvazinacionalno osvešćenje, bajalica o Kosovu kao srpskom Jerusalimu, Miloševići i Šešelji... Novi je vek doneo 5. oktobar kao demokratsku dodolu i postoktobarsku bajku o Evropi kao neodsisanoj svilenoj bomboni, apoteozu lažnih korifeja iz Krunske... A evo već nekoliko godina, bez perspektive da brzo ozdravimo, trese nas visoka temperatura i iscrpljenost od neprestanog lova na državne neprijatelje i veštice...

Nikako da se usredsredimo na običnog, izgubljenog čoveka, njegov odnos prema svetu i životu i njegove egzistencijalne strahove i želje. Nije ovo nikakav "hommage" modernizmu, nego jednostavan apel za normalnost. Za poštovanje života. Za epikurejstvo, kao filozofiju o ljudskom zadovoljstvu kao najvećoj vrednosti.

Pa, da se pozabavim stvarnim i konkretnim problemima!

Šta je osnovni cilj svakog društva, pa i srpskog? Čini mi se pre svega da živi! Kako smo počeli i kuda odavno idemo bojim se da nas uskoro neće ni biti. Neće imati ko da nas porađa i ko da nas leči.

Po famoznom Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti (koji je više izraz slabosti zdravstvenog sistema, a ne stvarnih potreba) u Srbiji je skoro trećina pedijatara starija od 55 godina - u nišavskom okrugu čak 37.5 %. Ako se zna da školovanje pedijatra traje 5 godina, izvesno je da će nas već za 10 godina u porodilištima sačekivati neki novi Ćire Mane i Hećimi Tome, kao pre 15. juna 1881. godine, kada je po nalogu sanitetskog zavoda ministarstva unutrašnjih dela srbije formirana prva Okružna bolnica u Nišu.

Nije bolja situacija ni sa ostalim specijalnostima: u Nišu više nema dečje neurologije, a i anesteziologija i veliki broj hirurgija je na izdisaju... Odskora ovde se gradi kapitalni objekat sredstvima Evropske investicione banke - nije baš Beograd na vodi, ali su za poštovanje 42.000 kvadarata prostora Novog kliničkog centra! Planom je predviđeno da se najveći objekat u Nišu za poslednjih 100 godina otvori do kraja 2017. godine. Muči me samo jedno pitanje - ko će tamo raditi?

Da li vlast, makar zdravstvena, zna ovaj podatak: u niškom Kliničkom centru je 2009. godine radilo 754 lekara prosečne starosti 45.98 godina - samo 6 godina kasnije radi 701 lekar prosečne starosti 48.66 godina! Famoznom Uredbom o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru državi je postalo svejedno koga ne prima u svoju službu: sreskog pisara ili posvećenog mladog lekara! Toliko o brizi Srbije za sopstvenu budućnost.

Direktno sa tim u vezi je i sledeće pitanje za Vlast - da li zna zbog čega Gugl u samo 0.34 sekunde odgovara na zahtev "B2" sa čak 14.600 rezultata? Zbog toga što je ovaj nivo znanja nemačkog jezika sada jedini preduslov da mladi obrazovani lekari napuste Srbiju!

Neka mi oprosti ostala intelektualna elita, ali me kao profesora Medicinskog fakulteta užasno boli i peče dijagnoza mojih studenata - B2.

Da li je zaista bilo neophodno da nas bivši ambasador Švajcarske Žan-Danijel Ruh upozori da bi Srbija trebalo da zaustavi "odliv mozgova" te da obrazovane mlade ljude iskoristi za napredak zemlje? U godinama kada samo Gvineja Bisao ima veći izvoz pameti od Srbije i kada je u nas zapošljeno manje od 40 % mlađih od 30 godina, država sistemski iz zemlje tera one koje sama školuje!

Ako se u niškoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi stalno oko 500 lekara, a u jednoj godini posao nađe najviše njih 20, nije potrebno biti preterano dobar matematičar pa izračunati da će se ovakvim tempom poslednji lekar u ovom regionu zaposliti za 25 godina, pod uslovom da od danas niko više ne završi Medicinski fakultet!

Da li moji najbolji studenti zaista imaju perspektivu samo u Severnoj Rajni-Vestfaliji ili u Merkatoru, gde su neki od njih radili duže od 9 godina kao promoteri deterdženata? Kakva je ovo društvena ambliopija, da li je moguće da niko ne želi da snažno, poput Zole uzvikne: "J’accuse"?

Najgore su one odluke koje se nediskutabilne. Jedna nerazumna odluka o neselektivnoj  zabrani zapošljavanja u javnom sektoru obogaljila je u trenu dva osnovna stuba društva: zdravstvo i obrazovanje. Bolnice nam stare, profesori koji odlaze u penziju ostavljaju prazne katedre... Naša se vlast očigledno nije bavila Pitagorom koji nas je učio da najstarije i najkraće reči "da" i "ne" zahtevaju najviše razmišljanja. Ovo "ne" baš boli.

Stoga molim Ministra zdravlja da odbravi zaključana vrata srpskih bolnica i ambulanti i u njih pusti najbolju našu decu da nas leče. A onda da svojim perom kao skalpelom temeljno preuredi Zakone o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju. Predugo je naše zdravstvo opstajalo na planu velikog entuzijazma pojedinca - da bi imalo budućnost neophodno je instalirati sitem.

Šta će se tek desiti kada se niški stari Klinički centar većinski preseli u Novi? Moja ideja o formiranju Gradske bolnice u zgradi današnje Hirurgije (sekundarni nivo zdravstvene zaštite) koja je uvek nedostajala Nišu i koja bi apsorbovala značajan broj nezapošljenih lekara sa niške filijale Nacionalnog biroa za zapošljavanje, iako više puta javno iskazana, ostaje očigledno san. Samo da u svom mandatu oformi Gradsku bolnicu Niš, imao bi se čime ponositi aktuelni gradonačelnik Bulatović… Na taj način bi se upisao velikim slovima u dugu istoriju ovog carskog grada, na primer, pored imena svog harizmatičnog predhodnika Todora Milovanovića! Ni ministra Lončara ne bi zaobišla tako željena slava! Ne odustajem od svog sna, da on ne bi odustao od mene.  

Nadam se da ne želim previše. "Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo", rekao je Stendal.