O uticaju šetnje na zdravlje pojedinca

Ovo obraćanje možete shvatiti dvostruko.

Kao iskaz razočarenja odazivom mog Univerziteta studentskim protestima. Sve gledajući da neko veče na ulicama Niša prepoznam još nekog profesora, ostajem razočaran – svega nekolicina! Verovatno ostalim kolegama, jedva probuđenim nakon poslepodnevne dremke i udobno zavaljenim u svojim foteljama besmisla, počinjemo više da ličimo na Rosinantea nego na Don Kihota.

Mnogo bitnije: kao moje lično nezadovoljstvo akademskim nivoom koji prati ovaj protest. Okretanjem glave od ovakvog protesta možete da dobijete malo ali da izgubite sve - svoju slobodu koja vas definiše kao intelektualca.

Kao što u procesu razvoja visokog obrazovanja fakulteti ne smeju da budu objekti reformi već njeni akteri, tako i u nužnoj reformi društva profesori ne smeju da budu pasivni konzumenti stvarnosti već njeni nezavisni stvaraoci. Umesto da naša intelektualna elita bude aktivni kreator sistema, angažovana u istrajavanju na istini i pravdi, ona olako odustaje od bilo kakvog učešća u društvenom životu, posebno nerado kritičkog.

Nikada nije bilo posebno povoljno vreme da se u Srbiji osporava "prosvetljeni apsolutizam", imanentan ovom društvu jako dugo, onoliko koliko doseže moje sećanje. Najmanje je povoljno danas, kada se vlast ogoljeno poistovećuje sa Srbijom, proglašavajući svoju ideologiju društvenom, a svoje uspehe državnim.

Da li sam to je u zabludi kada kažem da ako neko ne sme da bude zadovoljan društvenim trenutkom onda su to upravo studenti – njihova besperspektivnost već je antologijska! Gde će sva ona deca, kojima su mame i tate rekli da gledaju svoja posla i ne izlaze sa bukačima napolje, kada jednom završe fakultete?

Potpuno neopaženo i ovog puta prolazi činjenica da je važenje famozne zabrane zapošljavanja u javnom sektoru produženo za još godinu dana! Nastavlja se dakle ingeniozni i lako prepoznatljivi plan idiotizacije Srbije. Vlast je još jednom najboljoj deci svojoj, svojim svršenim lekarima i inženjerima, pravnicima i ekonomistima rekla da ne računa na njih i da ponovo, sada bez Čarnojevića, moraju da krenu put zapada. Tako će najpametniji i najbolji otići, a nas ostarele i inferiorne Vođa će lako uvesti u Evropu, sve držeći nas za ruke za naše dobro.

Šta reći o vlasti koje se tako lako odriče 15% svojih najučenijih i najperspektivnijih, a favorizuje najmanje kvalifikovane da nadniče po belosvetskim kompanijama čije se trijumfalno otvaranje u Srbiji plaća masnim subvencijama, osim da tako vrši suštinsku obrazovnu prekvalifikaciju, da ne kažem diskvalifikaciju čitavog naroda? Sve čudeći se Siriji, imamo vlastiti egodus na delu – za svoju mladu inteligenciju vlast stavlja ograde ne na izlazu iz Srbije, već na ulasku u nju. Već peta ili šesta generacije mojih studenata koja je prinuđena da traga za srećom pod germanskim suncem nikada se neće vratiti! Ne znam šta na ovo kažu ministri prosvete ili zdravlja, ali mene ovo jako boli i stidim se i na tuđi račun. Obećanje o reformi obrazovanja i povećanoj šansi za zapošljavanje najpametnijih mladih ostaje još jedna šarena laža iz nikada produktivnije fabrike državnih fantazmagorija. Najbolji odlaze u jednom pravcu! Da li je zaista uspeh kada svoju budućnost prodamo za pozitivni izveštaj EU ili MMF-a?

Da li danas kod nas nije na sceni najopasnija vrsta cenzure koju je izmislila aktuelna demokratija – bezvoljnost da se o problemima govori? Moderna zapadna demokratija intelektualno uspavljuje i otupljuje pojedinca dobrim apanažama i mogućnošću da bude slobodan u svemu osim u onome što je suština intelektualca. Svi koji su o njoj kritički promišljali, od Ničea do Čomskog, smatrani su socijalnim otpadnicima, a sistem je dozvoljavao da postoje dokazujući tako svoju demokratičnost i velikodušnost. Sa druge strane, ne tako mali broj savremenih totalitarnih društava nema vremena za takve finese – ova društva jednostavno upravljaju silom i cenzurišu sve za dobro svakoga.

Naša se država, smatram, udobno smestila u interegnumu ova dva ekstrema. Nema dekadenciju zapadnih a ni brutalnost totalitarnih uređenja, ali uspešno koketira sa svakim modelom vladavine koji danas operiše na kugli zemaljskoj, pa se svetu čini da je naša vlast "baš njihova". Ova je vlast opsesivna. Ne pristaje na manju meru lojalnosti od ljubavi prema sebi, pa od nas, njenih podanika, lagano pravi edipovce. Ne znam da u savremenoj civilizaciji postoji vlast koja se više poistovećuje – ne sa državom, nego sa narodom, pa sumnju dela naroda doživljava ne kao normalni politički čin, nego kao ljubavno neverstvo. Prosto, ova vlast ne dozvoljava ravnodušnost prema sebi – ili ćete biti sa njom u krstaškom pohodu na blagostanje ili ćete biti izdajnik.

Ja pristajem da budem izdajnik – time se čak ponosim! Svako sam veče sa hiljadama izdajnika na ulicama mog Niša. Molim studente da u svoju Bolonju upišu najvažniji „kolokvijum u 18 sati“ koji će ikada imati u životu, a svoje kolege profesore da prihvate da se njihove obaveze prema studentima ne završavaju činom upisivanja ocene u indekse.

Seamos realistas hagamos lo imposible!