Tito po drugi put među Srbima
Autor
Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu.
Generalni sekretar Udruženja pedijatara Srbije.
Član Gradskog odbora Nove stranke u Nišu.
Kada su onomad nas četvoricu veselih brucoša privodili iz niške kafane „Kalča“ pod optužbom da se smejemo kada „sav narod tuguje“ zbog smrti Josipa Broza, nisam ni slutio da ću 37 godina kasnije imati problem sa novim Titom, sada sa imenom Aleksandar. Sprdao sam se sa kovanicom ondašnjih hroničara „nikada umrli“, a ispade da su bili u pravu – Tito u Srbiji nikada ne može da umre!
U svom kapitalnom delu „Anatomija ljudske destruktivnosti“ Erih From dokazuje da postoje samo dva psihološka podtipa: onaj koji voli da dominira (sadistički) i onaj koji želi da se potčinjava (mazohistički), a da se – naizgled paradoksalno, ostvaraju samo u simbiozi. Stoga narodi sa slabom duhovnom vertikalom, nedovoljno dobro definisanog sistema vrednosti, moralno zapušteni... imaju potrebu za „snažnim vođom“ da bi pobedili svoj urođeni osećaj inferiornosti (u adlerovskom smislu).
Zbog toga i Srbija oduvek zaljubljeno čezne za autoritarnim vođom: od Josipa Broza, do Vučića... Erih From za takve „harizmatske lidere“ kaže:
Narcisoidni vođa ne upotrebljava svoju narcisoidnu harizmu jedino kao sredstvo političkog uspeha - njemu su potrebni uspeh i aplauz radi sopstvene mentalne ravnoteže. Ideja njegove veličine i nepogrešivosti u osnovi je zasnovana na njegovoj narcisoidnoj grandioznosti, a ne na stvarnim dostignućima njega kao ljudskog bića. On ne može delovati bez narcisoidnog naduvavanja, jer njegova ljudska srž – uverenje, svest, ljubav i vera – nije naročito razvijena...
Deluje tako prepoznatljivo, zar ne? Stvar je percepcije, kojem Titu ovaj opis više sliči? Meni oboma, i Josipu i Aleksandru.
I zaista je teško napraviti jasnu distinkciju između njih dvojice.
Na spoljnopolitičkom planu obojica su pokušavala da se promiskuitetno dopadnu svima: ovaj stariji je to nazivao nesvrstanošću (ne neutralnošću!), a njegov naslednik “sedenjem na četri stolice”. Udaljavanjem od komunističke Rusije nekada se kupovala naklonost Zapada, a neulaženjem u NATO i implementacijom specifičnog nepenetrirajućeg komunizma ljubav majke Rusije. I to je ono što u spoljnoj politici vidimo i danas – spremnost da se udvaramo Putinu, kada smo sa Rusima i Merkelovoj, kada smo sa Nemcima. Naravno to neprincipijelno koketiranje mora se završiti onako kao se završila i nesvrstanost – na stranama istorije požutelim od neokretanja. To što aktuelna vlast trijumfalno proglašava za svoj autohtoni put ustvari je nedostatak bilo kakve imaginacije i plana, geostrateška i svaka druga nesposobnost da se vidi dalje od Vučićevog narednog mandata...
Na unutrašnjem planu “soft-core” diktatura. Majstor meke represije, Josip nije dirao nikoga ko ga nije ugrožavao. Svi koji mu nisu na žulj stali, mogli su da uživaju u privilegijama: osećaju prividne važnosti i moći, nezarađenom bogatstvu, hroničnom lenčarenju... Tako je Jugoslavija (Srbija) ostala jedina komunistička zemlja se nerelevantnim disidentskim pokretom – protestvovali su pojedinci: Đilas, Mihiz, Mihajlov.. i ne bi se tu baš moglo predugo nabrajati. Ljudi su bolovali od hronične potkupljivosti. Pošto je hronična, ista se bolest održala i do danas. Veliki vođa i ovoga puta daje privilegije onima koji su mu verni – istina, nekada su to samo mrvice sa stola, ali njihov osećaj inferiornosti i mazohistički psihotip (posvećeno Adleru i Fromu), čini ih i time zadovoljnim. Možda članovi Družine ne mogu postati premijeri ili ministri, ali mogu predsednici nekog Upravnog odbora gde će odlučivati nešto o nečemu i za to biti plaćeni!
Oprostite što partiju na vlasti nazivam Družinom, ali je to moj mali semantički doprinos: kada grupa ljudi koja se navodno bavi politikom nema nikakvu ideologiju (gde je sadašnja vlast: levo, desno ili u centru?) onda to nije stranka nego Družina (družinu ne spaja ideologija, nego interes). Dakle, nekada družina Pere Kvržice, družina Sinji galeb, danas SNS...
Josip Broz nije imao višestranačje i partije, ali je imao Socijalistički savez, SUBNOR... čija su relevantnost i uticaj na društveni život bili jednaki ovome koje danas imaju partije kod Aleksandra. Opet nam se dešava da je pojedinac značajno iznad sistema. Tito je imao preke sudove i UDBU, Vučić ima Pink i Informer – sistematsko trovanje koji ovi savremeni preki sudovi vrše (poslednji naslov u Informeru koji čitam o opoziciji: “Sve moj do mojega”), zahtevaće ozbiljne dekontaminacione mere kada dođe vreme, uključujući deratizaciju.
Josip je imao Dolanca, Aleksandar Gašića... Talenat obojice da umesto pametnih i samosvenih ljudi za najbliže saradnike biraju isključivo netalentovane bespogovorne poslušnike, bio je fascinantan. Na taj su način slabili snagu institucija, a jačali svoju ionako nekontrolisanu moć. Institucije im nisu ni bile potrebne - i tada, kao i sada, pojam “slobodne institucije” smatrao se fantazgmorijom iz dela Karla Popera.
Sličnosti ova dva apsolutistička velikana mogla bi se nabrajati u nedogled: fasciniranost proslavama i luksuzom, tajanstveni privatni život, prekost prema najbližim saradnicima, ideološka isključivost, represija prema slobodnoj reči...
Sve je isto samo se nedodirljivost danas drugačije zove. Da bi preživeli ostaju nam jedino iluzije, jer bi nas istina, poput groma, ubila. Iluzije ostaju naše jedino zadovoljstvo.
Do kada će ih Tito generisati? Zavisi i od nas.
Nadam se da će ova kolektivna hipnoza, kao kod Jozefa Brojera, ipak poroditi neki lek.
Komentari
Poslednji komentari
Dexter
13:35 // 29. 8. 2017.
Da ne bi bilo da vas samo kritikujem, g. Živiću, evo čestitam vam na tekstu koji ste ovih dana napisali za Danas. Bez mnogo latinskih reči i pretencioznih citata, sa jasnom analizom trenutka u kome se naše društvo nalazi. Šta vas sprečava da tako kvalitetne tekstove pišete i za Južne vesti?
Antipa
13:27 // 26. 7. 2017.
U odnosu na poslednjih 30ak godina, Titovo vreme u Srbiji mozemo zvati zlatnim dobom demokratije. Svaki pojedinac je mogao daleko vise da se ukljuci u politiku, dok ne dira osnovne postulate - bratstvo i jedinstvo i slicno. Uostalom, da li je represija protiv nacionalista u Titovo vreme bila opravdana? Videli smo sta su (ste) uradili kada su se dokopali vlasti devedesetih.
Ljuba Slavković
10:15 // 24. 7. 2017.
Svojevremeno sam zakletom antititoisti Batiću rekao da vrati sve što je stekao u Titovo vreme pa i dilomu pravnika i doktora nauka.
To isto sada preporučujem svim intelektualcima ,antititoistima pa neka diplome steknu na njihovim novoformiranim demokratskim fakultetima kojih fala Bogu ima na svakom ćošku. Ne terba ima sada pamet u učenje, dvoljno je da imau dosta para
JELENA
21:52 // 27. 7. 2017.
Možda bi mi intelektualci i išli na te Giga, Mega, Ultra fakultete, mi antititoisti, ali od malih naprednjačića sa velikim ambicijama ne mžemo da stignemo na red! Oni prave gužvu, žure, brže, jače, boljle, što pre do diplome dok im je ovaj njihov Tito na vlasti, da ne zakasne kad se funkcije dele!!!
Pošalji komentar:
Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.