Vašar taštine

Kada je Vilijam Tekeri pisao svoje remek delo nije mogao ni da sluti da će se ono 150 godina kasnije tako uverljivo "ekranizovati" u savremenom srpskom društvu. Kao i narečeni Tekerijev roman, tako i srpska vlast nema junake, već samo likove. Stvarnost tako malo utiče na njih – samodovoljni i samozadovoljni javnost smatraju samo nepotrebnim i teškim balastom.

Primer Ministarstva zdravlja je eklatantan. Desetine probleme koje je javnost prepoznavala i na njih tražila odgovore prekrila je prašina – ona se slegla čak i preko elisa nesretnog helikoptera, mada se marta prošle godine činilo da će je tragicizam ovog incidenta zauvek ostaviti podignutom u vazduhu. Ništa ne narušava spokoj u Nemanjinoj – egzodus mladih lekara u Nemačku, neuspelo uvlačenje privatnog sektora u zdravtsveni sistem... Ne samo da nagomilani problemi nisu rešavani već se, sa komunističkim zanosom i uverenjem baštinika apsolutne istine, raspiruju novi.

Takav je i najnoviji primer predloga novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji na mala vrata pokušava da ukine najveću tekovinu srpskog zdravstvenog sistema do sada – pedijatra i ginekologa kao izabranog lekara.

Možda ne razumem politiku, ali razumem pedijatriju – ona je moj život već punih 27 godina! Ne pristajem da državni sekretari i pravnici Ministrstva, pa čak ni sam Ministar lično, žele bolje deci od mene i Udruženja pedijatara Srbije – koje, gle čuda, apsolutno nije konsultovano kada se pravio predlog novog Zakona.

Da konkretizujem: u nacrtu novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti, članu 75, gde se navode koje se populacione grupe leče u domovima zdravlja, nema navođenja koji će profil lekara obavljati takvu zdravstvenu zaštitu, na primer ko će lečiti decu!

Mada je na javnim raspravama Udruženje pedijatara uveravano da će se to regulisati podzakonskim aktima (sic!), postoji bojazan da ćemo za račun „približavanja EU“ i daljeg „napredovanja na listama kvaliteta zdravstvenih sistema u Evropi“, umesto pedijatra kao izabranog lekara imati lekara opšte prakse (famozni evropski koncept general practitioner)!

Srbija realno nije ni svesna koliki je kvalitet da obolelo dete ili žena „na prvoj liniji fronta“ imaju svog pedijatra ili ginekologa! Bojim se, jako se bojim da će zbog „ušteda u javnom sektoru“ i daljih pohvala od MMF i EU bebe ubuduće lečiti lekari opšte prakse i tako temeljno ugroziti naš ionako jadan demografski potencijal! I sve to upravo u danima kada Ministar Lončar smrknuto izjavljuje da je "zabrinjavajuća stopa smrtnosti beba u Srbiji" te da Srbija "ne može da se pohvali da u zdravstvenu zaštitu najmlađih dovoljno ulaže, jer tokom prve godine života u Srbiji umire gotovo dvostruko više dece nego što je prosek u zemljama Evropske unije". Molim Ministra zdravlja da istraje u ideji da dalje unapređuje neonatološku medicinu, kao daleko najsmisleniju – onu u koju valja ulagati, te da ne zloupotrebi prevelika ovlašćenja koje mu daje novi nacrt Zakona.

“Podzakonska akta” koja će naširoko donositi samo je eufemizam za volju ili zlovolju Ministra. Nadam se da će to biti volja i da će pedijatar ostati izabrani lekar za decu, ma koliko to ne bilo po volji Evrope. Samo inistiranjem na revatilizaciji pedijatrije i očuvanju humanističkog lika Zakona o zdravstvenoj zaštiti Srbija ima budućnost. Naravno da je dobro unapređivati onkologiju (na kraju, i sam sam dva puta bolovao od leukemije) ili modernizovati kardiohirurgiju, ali je minut do dvanaest da Ministar pokuša da promeni koncept medicine od užasno kurativne i visoko tehnološki zavisne ka jedinoj pravoj – preventivnoj! Da uprostim – džaba napredak u onkologiji ili kardiohirurgiji ako se ne rađamo ili lako umiremo kao tek rođeni.

Nije slučajno najveći lekar XIX veka Rudolf Virhov rekao da je „medicina socijalna nauka, a politika medicina velikih razmera“. Sve će Ministru budućnost oprostiti, i helikopter, i slike... ako učini da nas bude više i da, na primer, u mojoj Klinici u Nišu mogu da prežive i bebe lakše od 1kg na rođenju! To je medicina. Ostalo je kozmetika.

Sve što je decenijama Udruženje pedijatara Srbije gotovo jedino u Evropi uspevalo, pre svega u vreme dok je na čelu bio profesor Miloš Banićević - da pedijatar ostane na prvoj liniji odbrane kao izabrani lekar, nova vlast može u svega nekoliko meseci urušiti i pustiti da o zdravlju dece brigu vodi lekar opšte prakse. Da podsetim, profesor Miloš Banićević, pedijatar, bio je ministar zdravlja u Vladi Mirka Marjanovića. Kada su potezi tadašnjeg premijera i Slobodana Miloševića pretili da ugroze zdravlje nacije, profesor Banićević je digao glas i bio smenjen samo posle pet meseci ministrovanja! Tako se ponašaju časni ljudi koji drže do Hipokrata.

Ne bih želeo da od Hipokratove ovde ikada budu važnije povelje Kristine Lagard i Donalda Tuska.

Država koja svoju filozofiju definiše po navodno univerzalnim kriterijumima, osuđena je na univerzalni neuspeh.

Država koja ima bespogovorni sistem vrednosti i nediskutabilne istine, neće imati budućnost, već samo dosadnu beskonačnost.

Teško je insistirati na srpskom karakteru i dobroti kao autohtonim vrednostima u državi koja veliča nemački karakter, pa mu čak, kao u kakvom paganstvu, nudi i najbolju decu svoju kao zalog vernosti i žrtvu. Ta voajerska želja da prepišemo tuđi recept za sreću i proglasimo ga našim, ne oslobađa pojedince obaveze da neprestano jačaju svoj vlastiti karakter. Jedna od takvih domaćih vežbaonica je i u Udruženju pedijatara Srbije koje diže glas, ali se bojim da nas ministar Lončar i premijer Vučić ne dožive samo ogrankom nedorasle srpske opozicije, pa da se upravo tako – sa indignacijom i nepoštovanjem i ponašaju prema našem vapaju.

Nepodnošljivim život ne čine okolnosti, već nedostatak smisla.

Zbog toga je teško živeti u ovakvoj Srbiji.