Grom i strujomeri

Pojava groma kao prirodnog fenomena poznata je praktično svim odraslim ljudima na osnovu životnog iskustva i to prvenstveno na osnovu svetlosnih i zvučnih efekata koji ga prate.

Ovaj fenomen karakterišu izuzetno visoki naponi i struje, tako da je udar groma u živa bića na otvorenom prostoru najčešće smrtonosan. U Srbiji godišnje pogine od udara groma oko 50 ljudi. Udar groma u kuću ili neki drugi manji objekat, koji se pravi bez gromobranske zaštitne instalacije, dovodi do požara i često do potpunog uništenja tog objekta.

Stambene zgrade, industrijski, javni i svi veći objekti moraju posedovati gromobransku instalaciju. Privatne kuće tu obavezu nemaju, jer u urbanim sredinama obično se nalaze u zonama koje prirodno štite viši objekti kao što su: visoke stambene zgrade i soliteri, stubovi uličnog osvetljenja, vodovi uličnih mreža, drveće i slično. Usamljene kuće u planinskim selima i vikend naseljima ovu zaštitu obično nemaju, te njih štiti jedino mala verovatnoća dešavanja ove pojave.

Osim direktnog udara groma u objekat, privatne kuće mogu biti ugrožene i na drugi način: udarom groma u elemente distibutivne mreže i prodorom previsokih napona i struja u električnu instalaciju kuće. Za zaštitu od ove pojave postoje uređaji koji se zovu ventilni odvodnici prenapona (VOP).

Naša tehnička regulativa kaže da se VOP-ovi moraju ugrađivati kod usamljenih kuća na područjima gde ima najmanje 40 dana sa grmljavinom godišnje. Ovaj član tehničkih propisa se može dovesti u pitanje koliko je opravdan, jer zašto bi bila bezbednija kuća u kraju sa 39 dana sa grmljavinom u odnosu na istu takvu kuću u kraju sa 41 danom sa grmljavinom godišnje.

Možda bi trebalo sugerirati vlasnicima usamljenih kuća, da prilikom izgradnje kućnog priključka o svom trošku investiraju u ugradnju VOP-ova.

Mapa koju je uradio hidrometeorološki zavod Srbije pokazuje da u Nišu i okolini ima svega 36 dana sa grmljavinom godišnje, pa prema tome ugradnja zaštitnih uređaja nije obavezna. Međutim u drugoj polovini juna 2009.god. grmljavine je bilo u Nišu svakog dana petnaest dana uzastopno. S obzirom da je mapa zavoda napravljena pre više od dvadest godina, ona je pod velikim znakom pitanja s obzirom na klimatske promene koje su se u međuvremenu dogodile.

Preveliki naponi atmosferskog porekla koji prodiru iz distibutivne mreže najčešće uništavaju brojila, zaštitne sklopke, redne stezaljke i napojne kablove. U selima oko Niša stradala su brojila svih tipova i svih proizvođača. Zato je pogrešno optuživati proizvođače modernih elektronskih (statičkih) brojila. U brojilima nisu stradli merni sistemi, već su se proboji dešavali na klemarnicima na ulazu u brojilo. Kvarovi na brojilima uništavali su i druge elemente električnih instalacija na razvodnim tablama.

Požari koji su se pri tom pojavljivali obično se nisu širili van razvodnih ormana. Nataloženi gasovi, kao produkti sagorevanja, prljali su okolne zidove, tako da je bilo neophodno renoviranje (krečenje) prostorije u kojoj se nalazio merno razvodni orman. Ovakvi požari ne smeju se gasiti vodom, već bocama sa penom ugljen-dioksida (CO2).

Osim toga, primećeno je da na mnogim mestima u distributivnim mrežama ne postoje VOP-ovi za koje zakonodavac kaže da je njihovo postojanje obavezno ili prvenstveno potrebno. To govori da ima dosta površnosti i neznanja u projektovanju a još više u održavanju distributivnih mreža na jugu Srbije.

Namena ovih uređaja nije da štite kućni priključak, već skupu opremu u distributibnoj mreži (pre svega transformatore). Međutim obaranjem nivoa atmosferskih prenapona, kada se udar groma desio malo dalje od kuće, ovi uređaji posredno štite i kućni priključak a samim tim i instalaciju unutar kuće.

Na kraju treba reći da ljude unutar kuća više ugrožavaju kvarovi na električnim instalacijama nego prenaponi atmosferskog porekla. Najviše se gine u kupatilima, gde je za čoveka smrtonosan naizmenični napon od svega 25V, ako potraje duže od pet sekundi.

Ljude pogođene strujnim udarom ne treba ukopavati u zemlju kako možemo čitati u štampi kada se takve nesreće dese. Kod unesrećenog treba odmah započeti sa reanimacijom pružanjem veštačkog disanja „usta na usta“ ili „usta na nos“ i masažom srčanog mišića i što pre treba ga transportovati do medicinske ustanove.

Tekst napisan u saradnji sa mr Miroslavom Veselinovićem.