Muzej žrtava tranzicije

Kad na glavni trg u Nišu izronite iz podzemnog prolaza, gotovo nosom udarate u zamandaljena vrata i u natpis: „Hotel ne radi“. Za starije Nišlije ova ceduljica je so na ranu, prašina u očima.

Hotel Ambasador nije nikakva provincijska straćara, već simbol nekadašnjeg sjaja, napretka i moći, nekrunisani kralj socijalističke arhitekture: 16 spratova, vidikovac sa koga pogled puca u nedogled, veliki i slavni gosti, poprište mnogih događaja koji su prerasli u legende. Danas on liči na zaboravljenog bokserskog šampiona poispalih zuba, neobrijanog lica i masne kose.

Kad sam ugledao taj natpis, učinilo mi se da mi neko gumicom briše najlepše slike iz detinjstva. Drage moje Nišlije, nešto se s tim mora uraditi! Predlažem da se ovaj poniženi džin pretvori u muzej žrtava tranzicije. I neka on sam bude glavni eksponat tog muzeja. 

Muzejska postavka mora da bude bogata i živopisna, baš kao što je bila bogata i živopisna istorija propadanja ovog kraja, ove zemlje i ovog dela planete.

Evo, neka se na svakom slobodnom mestu u zgradi nađe poneki pano sa prizorima nekadašnje živosti, kao kontrapunkt današnjem mrtvilu: „Dvanaesti februar“ i Humska ulica u tri popodne, dupke načičkane ljudima – kraj radnog vremena u Mašinskoj industriji! Pisak lokomotive i krcati voz koji brekće ka Beogradu, Skoplju, Sarajevu i Istambulu. Na zgradi Ureda reklama za domaće, Ei televizore. I neka se odmah tu pored dodaju današnje slika gore pomenutog.

Neka se u središtu centralalnog hola izvije skulptura skitnice džinovske građe – kraljević prosjak, koji ponizno savija kičmu i prolazniku potura svoj ofucani šešir. Nek se na šeširu vidi rupa i neka prolaznici u njega ubacuju novčiće, koji će potom izuvijanim kanalima odlaziti pravo u kasicu-prasicu mister Bernsa. I neka to bude ujedno i spomenik neumrlog Hotela.

Neka se pred našim očima rasprostru prizori razdraganih gostiju radničkih odmarališta, novogodišnjih dočeka, radničkih sportskih igara, Tita, koji maše belim šeširom, i pet koraka ispred svoje svite gazi svojom ulicom, baš pored Ambasadora, sa čijeg balkona se prethodno obratio krcatom trgu. Generacija moje dece će se pred tim panoom zapitati: „pa gde su mu telohranitelji?“ Kako, zar stvarno ne vidite? Ne primećujete ove hiljade ljudi po trotoarima?

Koji gost u vašem i mom gradu neće želeti da vidi ovo: na ogradi terase petnaestog sprata sede bronzane skulpture Bate Živojinovića i Borisa Dvornika, s nogama iznad ponora, baš kako su sedeli u trenucima najveće slave Filmskih susreta i ovog hotela. Autor te kompozicije ne sme da bude nimalo manje lud od protagonista te legende: neka dva pobratima večno drže čaše uvek pune pravog viskija i neka se oseti i miris tog izliva dobrog ludila, moći i slave. Neka lica obojice budu ozarena, uhvaćena u trenutku kad se upinju da jedan drugom kažu „nešto što izaziva pozor“.

A vi, privatni preduzetnici, gde vam je inicijativa? Napravite viski B&B, nalivajte ga u čaše posetilaca i omogućite im da nazdrave velikom glumačkom paru i da to ovekoveče selfijem. I neka ih taj gutljaj košta kao Svetog Petra kajgana. Foto: Plamen Agov

Uputite javni poziv građanima da vam daju svoje tadašnje razglednice s mora i planina, Pozdrav iz Vrnjačke, Niške i Soko Banje, iz Zagore i Drniša, iz Banata, Bosne, Niša... Pa njima oblepite zidove od temelja do krova. I neka svaka razglednica bude okačena tako da se može izokrenuti, kako bi se pročitale poruke. To će vas podsetiti na vaš zid na Fejsu, a posetioce voajere će naterati da tumaraju po muzeju dok čuvar po treći put ne oglasi fajront.

Neka u jednoj od sala za stolom, poput Kalče i Sremca, sedi Miljan Miljanić – Čiča, koji je doveo Zvezdu na utakmicu s Radničkim. Neka okom umetnika bude uhvaćen u trenutku dok iz svog džepa konobaru daje napojnicu od današnjih brat-bratu 1.000 evra. I neka u domaćinovom blokčiću stoji autogram velikog čoveka.

Neka druga vajarska kompozicija u blagom art deko maniru prikaže zanosnu Esmu koja je pesmom i stasom oborila Ričarda Bartona, gosta na Filmskim susretima. I neka taj prizor iz prikrajka prati ubilački pogled Elizabet Tejlor.

Ne zaboravimo ni 16-ogodišnjeg Piksija koji na petoparcu okreće all stars velike četvorke one stare Juge, ni Radnički u polufinalu Kupa UEFA, ni Dragana Pantelića, koji u deset utakmica brani jednom rukom. Ali ni ono kad baci loptu i pojuri Frfu Mužinića i tako zaradi crveni... Pa kako Knežević, rezervni golman, na klupi skida direktorsko odelo i navlači sportsku opremu, psujući Panti sve po spisku.

Postavimo i spomen obeležje i izložbu dokumenata o najslavnijem događaju u srpskoj tranzicionoj istoriji: 24. aprila 2015. Pasi poljana je prestala da bude samo Piksijevo rodno mesto, i pročula se po najvažnijoj, a najzapuštenijoj ljudskoj vrlini – solidarnosti. Tročlana porodica bez ijednog zaposlenog nije mogla da se izbori s računima za struju i zelenaškim kamatama pa su zloglasni izvršitelji, sa svom policijskom silom, došli da joj oduzmu kuću i izbace je na ulicu. Panajotovi su spakovali ceo svoj život u dva kamiona i prepustili se sudbini... Ali oni su imali neobične komšije, koje se nisu naslađivale njihovom mukom, već su hrabro stale pred državnu i paradržavnu silu. To je podiglo i medije i ostale meštane. Gandijevski su se oduprli siledžijama, a potom su, zajedno s drugim dobrim ljudima prikupili novac i otplatili dug.

Taj podvig treba da se izučava u istoriji i u dečijim čitankama barabar s jurišom očajnika koji su 12. februara 1942. goloruki poleteli na bodljikave žice švapskog logora. To stoga što bi borba za život mogla da se slavi bar isto toliko koliko smo slavili svoje bezbrojne pogibije i smrti.

E, ali ko će da napravi ovakav muzej? Država? Pa ona je ovaj veliki grad i ovaj hotel i pretvorila u muzeje. Ako drugačije ne može, onda neka se isprsi neki novobogataš? Pobednici pišu istoriju.

Ne biva, drage moje Nišlije! Okupimo se mi, pozovimo umetnike iz svih krajeva zemlje i susedstva, organizujmo dobrovoljni rad. Svaki eksponat pretočimo u suvenir, oglasimo se na sva zvona, pa će se tako naš miljenik uspraviti, a s njim i mi!

Da za promenu jednom i običan svet bude pobednik i napiše koje slovo istorije.

* Iz "Politike" preuzeto uz saglasnost autora i glavnog urednika