20 poena razlike za 20 godina sećanja

Nama, u stvari, samo malo treba.

Recimo, partizanovih plus 21 u poslednjoj četvrtini protiv Armanija. Mogući su, dakle, preokreti, čak i kada niko u njih ne veruje. Od ovog ćemo živeti bar nekoliko dana. Prepričavaćemo na poslu, u kafićima, analiziraćemo i rekonstruisati svaki detalj poslednje četvrtine, dodajući priči neki fantastični i nikom viđeni događaj, neophodan da bi priča imala još neverovatniji tok. To smo mi. I nismo tu različiti od Francuza, Holandjana ili Španaca. Grci i italijani, verujem, da ovih dana ne mogu ni u sportu da nađu utehu. Živimo tako decenijama, od uspeha vaterpolista do finala tenisera. Urođeni talenat da zaboravljamo loše i da se okrećemo dobrom, makar i na kratko trajalo, drži nam glavu iznad vode.

Zaboravljamo, strašno brzo i strašno mnogo.

Pre dvadeset godina, tačno na dan na koji ovo pišem, iz podruma polusrušenih kuća počeli su da na svetlost dana izlaze, posle nekoliko meseci, uplašeni ljudi mršavih telesa, smežurane kože i potamnelih lica. Po neki dečiji plač i jeziva tišina. Na ulice čiji je asfalt bio odran artiljerijskom vatrom, u parkove požutele od vatre a ne od jeseni, medju ugljenisanim stablima nekadašnjih šetališta pored Vuke i Dunava, počele su da se pomaljaju siluete zaboravljenih ljudi. U gradu koji je prestao da živi, ubijenom ljudskom ohološću, miniranog snagom jačeg. U Vukovaru su živeli ljudi, ne Hrvati ili Srbi, Madjari ili Rusini. Iz podruma su izlazile aveti, ne ljudi.

Vukovar nije danas ničiji, kao što ni mrtvi ni groblja ne pripadaju posebno nekoj državi ili nekom pojedincu. Nije rat baš uvek opravdanje za nasilje, agresivnost i ludilo. Svejedno je danas čiji je, jer niko ne može da popravi desetine hiljada objekata, pogođenih u proseku sa 130 granata svaki, ni za 50 godina. Niko ne može da vrati osamdest hiljada ljudi koji su živeli u tim objektima. Vukovar je parče pakla ostavljeno na planeti Zemlji kao opomena, negde gde Dunav ljubi nebo, na granici nebeske Srbije i Lijepe njihove.

Ne znam da li se u ono davno novembarsko jutro sa površine najveće evropske reke podizala blaga izmaglica ili se aerosol nastao od baruta polagano ka njoj spuštao. Svakako ne mogu dobro da vidim da li je to što po površini pluta ljudsko telo, svinja ili iščupano deblo mladog hrasta. Gledam prema Srbiji sa druge strane, dalekoj kao u bajkama i polako skidam krv sa koščatog lica poluživog osamdesetogodišnjaka ispuzalog iz podruma tek pre nekoliko sati. Ruke same rade, pogled ukočen, mozak uspavan i otupeo, duša tužna. Iz letargije prividne mirnoće prvog dana bez granata u oslobođenom, ili osvojenom, gradu, mada ni danas ne znam od koga smo ga oslobađali niti za koga osvajali, prenu me hladnoća vrha puščane cevi na slepoočnici.

ʺUbiću te, pička ti materina izdajnička, šta ukazuješ pomoć tom ustaši, on je snajperista koji je ko zna koliko naših pobioʺ. Gledam zemljano tamno lice ranjenog starca ispred sebe, obuhvatam mu pogledom osušene ruke koje ni prut ne bi mogle da podignu, dok mi bale nekoga ko smrdi na džibru kaplju na vrat. Dere se on i dalje ali, niti ga vidim, niti čujem šta kaže. Osećam kako ga, onako pijanog i besnog, vojni policajci odvajaju od mene i čekam oće li opaliti u tom poslednjem trzaju u moju slepoočnicu.

Niije opalio, nisam se okrenu da vidim kako izgleda, nisam želeo da me njegov lik proganja niti da ga pamtim u starosti.

Mislio sam samo jedno: E moj brajko, pre samo nekoliko meseci i ti si kao i svi mi skakao od sreće na svaki pokret: Sretenovića, Perasovića, Đorđevića, Kukoča, Paspalja, Zdovca, Danilovića, Jovanovića, Divca, Komazeca, Rađe i Savića, dok su u finalu evropskog prvenstva rasturali moćnu Italiju u sred Rima. Niko nikada u istoriji košarke nije video superiorniju ekipu na terenu. A još Dražen Petrović kad se pridoda. Pre samo devedest ili sto dana skočio bi od sveg srca u naručje Dinu Rađi ljubeći ga što je u finalu zabio 23 komada. Gde ti je tad bio ovaj snajper?

Mislim to i sada, dok se radujem Partizanovom preokretu u Milanu i sećam Vukovarske, krvlju natopljene kaljuge, od pre dvadeset godina. Šta je to što od razdraganog obožavatelja evropskih šampiona u košarci, hrvatskog, srpskog, slovenačkog ili drugog porekla, za samo nekoliko meseci pretvori u zver? Zašto bi neko ubio hrvata u hrvatskom dresu, ili doktora u dresu JNA koji pomaže hrvatskom starcu, a ne bi ubio hrvata u Jugoslovenskom dresu.

Nema odgovora. I pre dvadeset jedne godine sam se, kao i sada, nadao da to nije moguće. Sa zemljom sravnjani grad me je ubedio da je moguće.

Tačno pre 20 godina.

I moram ovo da napišem baš danas, 19. novembra, dvadeset godina kasnije. U slavu svih koji su ostali tamo, bez obzira na dres, u slavu potonulog grada, a na sramotu divljaka koji su ubili život. Dvadeset poena razlike za dvadeset godina sećanja.