3 piva, za 3 sata u 3 države...

Prelazio sam mnoge granice. Bio sam na mnogim graničnim prelazima. I aerodromskim, i drumskim, i železničkim. Svuda su mi rekli dobar dan, i srećan put. I hrvati, i bosanci, i makedonci, i slovenci. Čak i crnogorci. Ni njih nije mrzelo. Samo sam od srpskog policajca doživeo da mi to ne kaže. I to u nekom bespuću evropske budućnosti, na nekoj planini gde se još uvek prave granice, dok se drugde uveliko sklanjaju.

Stoji kraj otvorenog prozora mog automobila, sa jednom rukom u džepu, i čeka. Ne govori ništa. Dobar dan, kažem. Ćuti policajac i čeka. Pomislih da nisam promašio državu, jezik, put... Možda me čovek ne razume.

Dobar dan, kažem. Ponovo.

Nisam ja dužan da tebi govorim: dobar dan. Prepadoh se. Biće obučeno u uniformu srpskog policajca me ipak razume. To me iznenadi i rastrezni iz letargičnog sanjarenja o Balkanu bez granica.

A što niste dužni, molim?

Kada bih je svakome ko ovuda prođe govorio: dobar dan, ja ne bih imao vremena ništa da uradim, promrmlja biće.

A šta, molim Vas, vi to drugo imate da radite, na usranom, prašnjavom, izmišljenom graničnom prelazu u vukojebinama Srbije ili Crne gore, nisam siguran gde tačno, nego da govorite: dobar dan, putnicima namernicima.

Alo bre, pa ti si za mene Srbija. Ti si prvo što mi Srbija pokazuje kada ulazim u nju.

Zamišljam sad nekog šveđanina koji je, vođen samo glupom putničkom ljubopitljivošću, ne daj bože, zalutao u istoj vukojebini, i ničim izazvano poželeo da vidi Srbiju među šljivama. Prvo što mu se prikaže je policajac koji je nekulturan, mrzovoljan, neljubazan i nadrndan. I ne prikazuje se to dragi moji njemu neki policajac, puki radnik policije. Prikazuje se njemu Srbija. Država u svom punom obliku, u svom punom sjaju. Prikazuje se tom putniku namerniku kroz tog policajca, kao kroz neki medijum.

I džaba moj višedecenijski trud da njima objasnim, tamo negde, da nije Srbija to što im se prikazuje na TV-u. Džaba svi moji napori da objasnim da Srbija ne ubija turiste po kafićima. Džaba trud desetina hiljada naučnika, spotista, umetnika, običnih dobrih ljudi, da im dragu našu prikažu u najboljem svetlu, makar morali za nju i da lažu, kada taj policajac na prvom koraku... usere sve. Pardon, ne On. Država koja je baš takva. Država koja želi da se takvom prikaže.

Stojimo na nekoj drugoj granici, čekamo i gledamo. Prevrću hrvatski carinici satima kombi nekoj mladoj holandskoj porodici, koja se usudila da turistički tuda prođe. Sad ja kontam. Da sutra, ali odmah sutra, svi mi uđemu u tu Evropsku uniju, na tom mestu ne bi ni bilo granice. Samim tim, po staroj narodnoj: kada nema crnaca, nema ni rasizma, ti Holanđani bi laganao projezdili prašnjavim putem bez granice. I nikome, ali apsolutno nikome, u toj Evropskoj uniji, pa ni hrvatskim carinicima, ne bi bilo važno šta oni prevoze u svom kombiju. Ne smem ni da pomislim gde će sutra raditi svi ti carinici i granični policajci.

Paradoks bez premca, pozorište balkanskog apsurda.

Ali eto, da ne ispadne da se stalno žalim, samo zahvaljujući bliskim balkanskim granicama moguće je, da samo u nekoliko sati prođete kroz nekoliko graničnih prelaza. Samo ovde je moguće da, kad ste pivopija, postavite rekord na kojem bi vam pozavidele pivopije iz vascele evrope: da za 3 sata popijete 3 različita piva i to u 3 različite države. Nikšićko, Žuja i Sarajevsko, mešaju svoje ječmene sladove u mom nostalgičnom mozgu.

Proročanski tonovi Džonijeve pesme napisane pre ravno trideset godina potvrđuju Bregine budalaštine: Ovo je Balkan...

čitam nedjeljni komentar koji jasno kaže
tko ne misli ovako taj kleveće i laže
ljudi bez kalibra i bez ideje
ufuravaju nam istine crno bijele
investicije su probile plafon troše se krediti
svuda mnogo paranoje svi su do grla u krizi
a mi bi htjeli da budemo centar svijeta
kineski sindrom za mnoga ljeta.....