Zvanje ili znanje, pitanje je sad

Tokom sazrevanja susrećemo se sa svakojakim izazovima i problemima. Breme odrastanja i suočavanja sa stvarnošću, nameće srednjoškolcima i studentima u Srbiji, neke nove „šekspirovske“ dileme.

Biću direktan, bez okolišanja. Obrazovanje jeste veliki problem u Srbiji, i premalo pažnje se posvećuje rešavanju istog. Ovim pisanijem ukazujem na sveprisutnu marginalizaciju veoma značajne teme, koje se „veliki“ sete samo u neke njima važne čase.

Uvođenje Bolonjskog sistema, (naravno) ne prolazi kako je zamišljeno. Sprovođenje se svodi na improvizaciju i ćef, slobodno mogu reći samovolju i moć. Ipak treba biti realan, „ono što koči“, pirevina plodne oranice kadrova, seže i pre dolaska Bolonje na ove prostore.

Uvek postavljam pitanja, i do danas nisam uspeo da razumem i prihvatim odgovore na neka od njih. Zašto politika mora, tako duboko i čvrsto, biti povezana sa obrazovanjem? Kako je moguće da se i dan danas profesori i nastavnici upisuju „preko veze“ i po političkoj liniji?

Posledica je mnogo. Sistematski se uništavaju generacije torturom pojedinih profesora, gubi se volja za učenjem, a što je još tužnije i grđe, učenici i studenti idu linijom manjeg otpora i gledaju da izvijugaju kako bi najlakše prošli kroz školovanje.

Aman, nije svako za profesorski poziv! Ako neko zaista voli nauku, neka se bavi naučnim radom, primenjenom naukom, neka radi u naučnom institutu itd. Zar zaboravljamo da nije znanje samo znati veći i preneti?

Biti kvalitetan profesor je umeće, ljubav, dar, želja i velika posvećenost poslu.

Trenutni prosvetni kadrovi imaju pozamašna primanja, ali i dalje ne rade svoj posao kako treba. Kolege sa svih fakulteta se žale na otuđenost profesora od nastave, nezainteresovanost, nebrigu, samovolju, nizak kvalitet predavanja, manjak prakse ... ... ... Zašto? Zaista pokušavam da shvatim i smislim kako da ih nateramo; konkurencijom, privatizacijom, kontrolom, protestima nalik na 1968. godinu?

Molim sve koji sada odmahuju glavom štiklirajući stanje stvari kao manje važno, da dobro razmisle šta rade. Sa 15-16 godina dete je u stvari mladi čovek. Preko 6 sati svakoga dana srednjoškolac provodi sa prosvetnim radnicima. Oni su njegova porodica, od koje usvaja znanje, pokuplja manire, ugleda se, stvara vizije. Profesori su, svaki psiholog će potvrditi, model ponašanja učenicima.

Dakle, svakim trenutkom i rečenicom prosvetni radnik utiče na dete, odnosno čoveka koji će kasnije kako-tako biti deo sistema svakodnevnog života. Trenutno u Srbiji imamo nekoliko desetina hiljada potencijalnih mašinaca, hirurga, pravnika, ekonomista, učitelja... Stručnih? Posvećenih zanimanju i znanju? Željni zvanja? Plate? Dokazivanja u struci?

Univerzitetski dane zamišljam okružen kreativnom sredinom, punom poleta. Svakog dana vidim izazove, nove projekte, radionice, seminare, terenske nastave, prakse u budućim firmama/ustanovama. Divim se mentorskom radu svojih asistenata i profesora. Svi do jednog pošteno i časno rade svoj posao. Celim svojim bićem se trude da prenesu znanje i od nas naprave stručnjake, poznavaoce odabranog poziva.

Organizacija prosvetne ustanove pokazuje zavidan nivo, obaveštenja i sve neophodne informacije su na dohvat ruke; sajt (online oglasna tabla), mejl. Šalterski službenici ljubazni i informisani, profesori prizemni i pravedni tako što traže i jedino vrednuju znanje, bez mita i korupcije, zamlaćivanja, zastrašivanja i iživljavanja nad studentima.

Da li je ovo san? Može li ovo biti stvarnost i u nas Srba?

Tvoje je sinko, da učiš i budeš spreman kad te profa nešto pita.