E75

Niš je raskrsnica puteva. To je floskula koju sam čuo bezbroj puta još od časova Poznavanja Društva u trećem osnovne. Kao i tolike stvari u životu ona ne znači skoro ništa dok se ne postavi u pravi kontekst.

E75 je drugi najduži putni pravac u pan-evropskoj putnoj mreži. On se proteže kroz istočnu Evropu i povezuje krajnji jug kontinenta sa njegovim krajnjim severom. Većina ljudi koji žive uz njega nije ni svesna dokle ih on može odvesti.

E75 počinje negde na Kritu. Njegova najekstremnija tačka je grad Sitia na istoku tog ostrva, usnuli ribarski gradić bez mnogo turista.

Put E75 preskače more i nastavlja na sever kroz kontinentalni deo Grčke, Atinu, Termopilski Klanac, Solun, zatim Makedoniju i Skoplje. U Srbiju ulazi kroz granični prelaz Tabanovce. Par kilometara severno od Niša susreće se sa drugom pan-evropskom rutom, E80. Tu negde sam verovatno i prvi put upamtio njegov oznaku, bez sumnje tokom nekog puta za Beograd ili na letovanje u Grčku.

Budući da jedini naš autoput predstavlja tek jednu njegovu etapu, E75 obeležio je većinu mojih prvih putovanja. Skoro svako moje putašestvije počinjalo je ili se završavalo nekom njegovom deonicom.
Posle Beograda, E75 nastavlja ka severu i mađarskoj granici. Prestonice se nižu Beograd, Budimpešta, Bratislava. Prelazi Karpate. Varšava. Negde kod Gdanjska E75 ponovo izbija na more, Baltičko, potpuno drugačije od onog s koga je krenuo. Na drugu obalu izbija u Helsinkiju, u Finskoj.

Tu sam ponovo naišao na njega, u Rovaniemiju u srcu Finske Laponije, na novogodišnjem putovanju. Živim u Tampereu, gradu koji E75 promašuje za stotinak kilometara. Ovaj put prolaz nešto istočnije, kroz grad Lahti, protežući se dalje na sever ka Laponiji. 

Rovanijemi je mali, ne dovoljno velik da ima propisnu obilaznicu. Jedna od prvih stvari koje sam ugledao na raskrsnici ispred železničke stanice, tabla sa oznakom E75. Stari poznanik i čudan osećaj pouzdanja. Ovaj put bi me vratio kući. Rovaniemi ima stanice gradskog prevoza na kojima na kojima na Finskom i Engleskom stoji natpis Polarni Krug, krajnja stanica linije.

Tu, na polarnom krugu se nalazi i sertifikovano "dedamrazovo selo". Mamipara za decu. Rovaniemi je centar turizma u Laponiji. Kažu da je aerodrom imao nekad redovnu Konkord liniju sa Njujorkom. Da deca imućnih roditelja vide dedamraza sa stilom. Jedan od svega četiri aerodroma sa stalnom Konkord linijom.

Dedamrazovo selo je zamka za turiste, komercijalna atrakcija, ali u dedamrazovom selu nema Mekdonaldsa. Umesto toga tu je Kebab od Losovog mesa. Turska brza hrana je najveći pobednik globalizacije. Kad odškrineš ta vrata nikad nisi siguran šta će zapravo proći kroz njih. 

Zimi se broj ljudi u Rovaniemiju poveća nekoliko puta. Turisti u ogromnom broju. Rusi iz
Murmanska vode za Novu Godinu porodice na jug. U hotelu u restoranu na doručku Ruskinje u crnim kratkim večernjim haljinama. Na ulici njihove sunarodnice u čizmama sa štiklama od 10cm, kratkim tigrastim bundicama i šminkom od rane zore. Udavače uvek spremne na akciju. Španjolke širokih pozadina u debelim skijaškim pantalonama čak i u hodnicima hotela. Grčki konzulat Španci, Italijani
i Grci u potrazi za pravim utiskom Božića. 

Rovaniemi je pomalo ružan, betonski grad, sazdan od kuća izgrađenih posle drugog svetskog rata. Nekada je, kažu, bio vrlo lep, ceo od drvenih kućica. Pred kraj rata spalili su ga Nemci, povlačeći se ka Norveškoj, taktika spaljene zemlje. Nemački general koji ga je spalio zvao se Lotar Radulić, Hrvat. Isti onaj koji je komandovao Desantom na Drvar. Posle rata je odrobijao deset godina, zbog zločina po Bosni.

Put Norveške nastavlja i E75.

Završava se na kraj sveta, na ostrvcu Vardo, gde prestaje Evropsko kopno. Dalje na sver je samo okean i večiti led.