Huligani, politika i istorija

Zadnjih dvadeset godina naše najsvežije istorije ispresecani su epizodama upotrebe ili zloupotrebe raznih navijačko-huliganskih skupina u najrazličitije svrhe.

Budući da dobar broj nas još ima nekakvu svest o nekim stabilnijim vremenima kada se na stadion išlo da bi se zapravo gledao fudbal, osećaj lako može da nas prevari da pomislimo kako je ovo fenomen novijeg datuma, nekakva novokomponovana para-politička pojava koja je mogla da iznikne samo ovde i u ovim sumanutim vremenim.

Varamo se. Na žalost reč je o jednoj mnogo starijoj tradiciji koja odoleva zubu vremena već skoro dve hiljade godina i čiji koreni sežu do u antičko doba.

Istorija se ponavlja, jašta, ali ponekad na ne baš očekivane načine i definitivno ne baš bukvalno. Neki obrasci se međutim često prepisuju, a nepovezani događaji umeju da se, pukom slučajnošću zavrte oko istih mesta. Prva metastaza zloupotrebe huligana u političke svrhe vezana je za lik i delo jednog od naših, bezmalo pa zemljaka, rođenog tu dole u Lebane.

Car Justinijan, jedan od prvih i najmoćnijih vizantijskih careva, rođen je 483. godine negde tu dole, najverovatnije na mestu gde se danas nalaze ostatci tzv. Caričinog Grada.

Kada je Hrišćanstvo prihvaćeno kao državna religija Rimskog Carstva, interesantno za vreme vladavine jednog drugog našeg zemljaka, prva stvar koja je bila zabranjena bile su gladijatorske borbe. Glavni sport, i glavna zavaba za raju, širom carstva postaju, mnogo manje nasilne, trke dvokolica. Hipodromi postaju glavno mesto okupljanja.

U vizantijskim trkama dvokolica učestvovala su uvek po četiri tima, označena bojama opreme, Crveni, Beli, Zeleni i Plavi. Svaki od tih timo imao je i svoju navijačku skupinu, tzv. Demu.

Vrlo brzo moć ovih grupa građana nadrasla je zidove hipodroma. U državi bez policije, vlasti su se oslanjale na ove skupine da održavaju javni red i mir po stadionima, mračnim gradskim četvritima, a ubrzo i za ubiranje poreza, svakovrsnih reketa, čuvanje javnog reda i mira i uterivanje discipline i državne volje međ narod. Svesne svoje moći Deme su se razmahale. Bili su povezani u mrežu s ograncima po svim delovima carstva. Bez njih carska garda nije mogla ni da pomisli da održava red po gradovima. Imali su podršku bogatih trgovaca, aristokratskih familija i različitih dvorskih frakcija, koje su rado koristile usluge divlje stadionske rulje da isteraju svoje interese u večnoj borbi za pare i vlast.

U Justinijanovo doba, od originalane četiri ekipe broj se sveo na samo dve, večno zakrvljene Zelene i Plave. Po klasičnom obrascu jedni su bili naklonjeniji staroj aristokratiji koja je jahala državu već godinama, dok su druge podržavali više skorojevići koji su se u mutnim vremenima obogatili preko noći i koji su, jel, bili radi da zasednu na vlast. Kako se i dnevna politika menjala, po sistemu kako vetar duva, tako se i podrška frakcija menjala. Do njegovog vremena i Zeleni i Plavi su bili umešani u svrgavanje i postavljanje već nekoliko careva i u par desetina pobuna po raznim krajevima carstva. I sam Justinijan se oslanjao na podršku Plavih, budući da je Zelene podžavala prethodna nenarodna vlast.

Justinijana je istorija zapamtila kao obnovitelja snage istočnog rimskog carstva, ali kao i u slučaju svakog ko je pokušao da reformiše jednu golemu imperiju ni tokom njegove vladavine stvari nisu tekle glatko. Stalni ratovi koštaju. Pare za vojsku su namacinjane povećanjem poreza, narod poreze ne voli. Godine 532. Justinijana je pritisla i druga muka, tzv. strani faktor u vidu nezgodnih pregovorima s Persijancima na istoku oko sklapanja za Vizantiju nepovoljnog mira.

Nadolazeći belaj se osećao. Neko je Justinijana savetovao da organizuje trke dvokolica, da se raja malo razonodi i zamaje na bar nekoliko dana.

Trke su zakazane za 13. Januar. Hipodrom je bio dupke pun. Nervoza je visila u vazduhu. Od prvog momenta rulja je počela da urla uvrede na račun imperatora i bliže mu rodbine. U prvi mah ništa novo. Plavi protiv Zelenih da se neutrališe pretnja. Međutim, to popodne stvari su poprimile mnogo zlokobniji ton. Masa je batalila da izvikuje uobičajene navijačke pokliče plavih i zelenih. Umesto toga obe grupe su počele da viču u jedan glas Nike, ili ti Pobedi, Pokori. Nike je inače ista reč po kojoj su i patik Nike dobile ime.

Hipodrom je eksplodirao. Justinijan je dolučio da je pametnije da se diskretno povuče. Hipodrom se inače naslanjao na carsku palatu, a carska loža je mudro bila spojena mostom direktno sa palataom, da bi car kad stvari krenu da izmiču kontroli, mogao brzo da utekne u sigurnost utvrde.

Rušilačke demonstracije su se prenele na ulice. Rulja se dala u otimačinu i pljačku. Buknuli su požari po prestonici. Čak je i Sv. Sofija gorela. Vlast se zavukla u mišiju rupu. Palata je bila pod opsadom.

Opozicija, tj. senatori kojima je Justinijan stao na žulj već su mu spremili ražanj. Izabrali su mu i zamenu, Hipatija, nećaka prethodno svrgnutog imperatora Atanasija I. Odlučili su da ne čekaju da kapije palate padnu, nego da Ipatija brže bolje krunišu za cara i to baš na hipodromu.

Justinjan se, kažu ,već oprostio bio od vlasti i još malo od glave. Razmatrao je bio kako da živ utekne u izgnanstvo. Kažu da ga je zaustavila žena mu carica Teodora. Kad će već da ostane bez krune nek đavo nosi i glavu.

Plan za kontra napad oslanjao se na elitnu carsku gardu, Velizara i Munda verne Justinijanove generale, ali i na starog Justinijanovog savetnika evnuha Narzesa.

Narzes je uzeo vreću dukata. Noć pred Ipatijevo krunisanje, u gluvo doba, otišao je potpuno sam na hipodrom. Nenaoružan. Mrtav hladan međ dušmane. Potražio je glavešine Plavih. Dobro ih je znao od ranije, kada su zajedno šurovali. Podsetio ih je dobro ko je Justinijan i da je on uvek bio njihov čovek. Podsetio ih je da je Ipatije koga sutra treba da krunišu čovek Zelenih. Pa oni sad nek vide. Podelio im je dukate i otišao.

Sutra sabajle, u pola ceremonije, Plavi su se pokupili i otišli sa hipodorma. Svi do jednog. Zeleni su ostali zblanuti u čudu. U tom trenutku garda je nahrupila na tribini. Poklali su sve koje su zatekli i Ipatija i senatore i 30.000 Zelenih.

Justinijan je povladao još trideset godina.