Grad Konstantina Velikog za male Ilije

Na otvaranju palate kablova u Nišu, pred euforičnom gomilom tek izvučenom iz klimama ohlađenih kancelarija opštinskih uprava i javnih preduzeća, Predsednik Vučić lično ispričao je parabolu o malom Iliji.

Mali Ilija, premda još ne ide u školu, dobio je važnu životnu lekciju od Diva samoga: da mu ne treba obrazovanje (to je za odabrane koji mogu da ga kupe), jer se od njega očekuje da radi na traci neke od brojnih fabrika, da svakog meseca stavi u džep minimalac, da nadahnutom srimovanim sloganom napravi decu i da bude srećan. A ako ne bude srećan ili ne daj bože umoran, onda da radi još napornije da dok se ta poganost ne izleči.

Dakle, poruka Nišlijama - uvredljivija i od one kada je gradonačelnika grdio pred plebsom na niškom keju ili ono kada je “tupavim” Nišlijama objašnjavano da nije masterplan da se aerodrom “Konstantin Veliki” “stavi pod mišku i odnese u prestonicu” - budite male Ilije, jer za bolje niste i sramota je da za sebe tražite više!

Malog Iliju je, veli, sreo negde “gore”, valjda dolazeći pred suncem ošamućenu svetinu okupljenu između dve slične ustanove - fabrike kablova i zatvora.

Pa umesto da tog osunčanog četvrtka uživa u fudbalu sa drugarima - kako je verovatno prvobitno planirao - mali Ilija je nakon razgovora sa Vučićem, razmišljao o svojoj budućnosti.

Međutim, verovatno mu nije mu trebalo dugo da preseče: “Mama, tata, znam gde ću da idem u školu, ali i znam u kojoj ću fabrici da radim, pa čak i gde će moja deca da rade; razume se, u fabrici. I oni će biti male Ilije. Jer ovaj grad je samo za to, da mi male Ilije, postanemo veliki radnici, sa malim platama”.

Od tog dana, na pitanje “šta ćeš da budeš kad porasteš?”, mali Ilija bi bez oklevanja odgovarao: “radnik na traci!”

Da se ovo očekuje od malih Nišlija - ako to nekome nije bilo jasno - Div je potvrdio, ispravivši prvog čoveka Niša, koji je nevešto pokušao da poturi priču o zapošljavanju i “stotinak inženjera”.

Nije ovde reč o visokobrazovanima. Ovde se radi o običnom čoveku. Radi se o čoveku hoće da radi i da ima svoju budućnost i koji hoće da ima svoj život, koji hoće da ima svoju porodicu. A nama novi investitori upravo u tome pomažu. Mi smo morali da stvorimo uslove, da bismo tim ljudima omogućili pristojan život - rekao je samozadovoljno predsednik malih Ilija.

Naposletku, usledile su prigodne želje i čestitke: “Želim vam mnogo napornog i teškog rada”, rekao je Vučić, napuštajući ne samo fabriku kablova, već i grad-fabriku malih Ilija.

Ono što je ostalo za njegovim službenim kolima sa zatamnjenim staklima je gorčina zbog aplauza koji je dobio od onih, koji bi (bar formalno) trebalo da se pitaju i brinu o ovom gradu.

A šta se dalje dešavalo sa malim Ilijom?

Jednog 1. maja, četrdesetak godina kasnije od sudbonosnog susreta sa predsednikom, sada već veliki mali Ilija, okružen je gomilom malih Ilija, negde na izletištu u okolini Niša. Dok na roštilju okreće pljeskavicu žuljavim prstima - refleksno, baš kao što u fabrici okreće crvene i plave kablove - kuka nad svojom sudbom, ali ne zna za bolje. I ne samo da ne zna, već je ubeđen da i ne zaslužuje bolje, jer mu je tako rečeno.

A zaslužuje. I mogao je bolje.

Međutim, sada je samo produkt koji je sišao sa trake malih Ilija, koji u potpunosti zadovoljava norme društva i nametnutog, izvitoperenog sistema vrednosti.

Preobražen u Čarlija Čaplina iz filma “Moderna vremena”, u kojem glavni junak čitav svoj vek zavrće šrafove, ne znajući ni čemu su oni namenjeni, tako ni veliki mali Ilija ne zna, niti mu je važno na kakav je posao protraćio život. Ako su kablovi za BMW ili neku sličnu skalameriju, nije važno, jer izgledi su nikakvi da on to sebi može da priušti, ali i da razume.

Ipak, kao u svakoj tragediji, postoji šansa za obrt!

Naposletku, svako ko je gledao seriju “Zapadni svet”, zna šta se desilo kada su toliko puta mrcvareni androidi shvatili da je čitav njihov život prevara i da nisu šnajderi svoje sudbe, već da su isprogramirani zarad tuđe zabave… zarad tuđeg interesa. Tek kada su postali svesni pravog stanja stvari i uzeli stvar u svoje ruke, sa namerom da pokažu da su bolji, uplašili i pobedili svog tlačitelja.

Možde se nekada sličan scenario dogodi i sa malim Ilijama. Ko zna.

A do tada, tabla na ulazu u Niš sa natpisom “Dobro došlu u grad Konstantina Velikog” mogla bi da se zameni onom kojoj će pisati “Dobro došli u grad malih Ilija”.