Izdajnici i federi, ili: Jelena=Teofil x8

Čovek je proklet stvor, nikad mu nije sve potaman. I kad mu se dogodi nešto lepo, on bi nekako voleo da to lepo bude još lepše, naročito ako mu se učini da to lepše postoji negde drugde, i da neko drugi u tome uživa; znano je, uostalom, da cveće iz komšijske bašte uvek zanosnije miriše.

Tako sam, eto, i ja, grešni ljudski stvor, tu sasvim nedavno dobio godišnju nagradu Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) – što smo proslavili prikladnim domjenkom i ne sasvim trezvenim karaoke obračunom – i onda, umesto da uživam na lovorikama, uhvatio sebe kako upoređujem svoj slučaj s onim uglednije koleginice Popadić Jelene, koja je baš nekako u isto vreme dobila – kao prva u budućem nizu, za koji ne sumnjam da će biti impresivan – nešto što je prozvano Nagrada za novinarsku borbenost „Aleksandar Tijanić“, a koju od ove godine dodeljuje Udruženje novinara Srbije (UNS; ne mešati s NUNS-om, kao ni Iran s Irakom).

Pa dobro, šta je mene tu zažuljalo? Zavist, eto šta, taj bedni porok duše. Naše nagrade, naime, podrazumevaju i tzv. novčanu protivvrednost: tako je na moj laureatski račun legla izvesna količina dinara koja, preračunata u evrozonsku monetu, iznosi oko 250 evra; „mala para veseli čoveka“, kako uvek voli da istakne moj mudriji kolega M. Vasić. Koleginica Popadić, pak – negde pročitah, i to nije demantovano – za svoju je „novinarsku borbenost“ ispoštovana s nekih dve hiljade evra, to jest, osam puta više od mene!

Mislim, ne sumnjam ja uopšte da je ona bolja i vrednija od mene, ali zar baš osam puta?! Eh, da je meni bilo doći do te razlike od 1.750 evrića, pa da kupim nov kauč (ovom iskočili federi, sve me bodu u dupe), veći frižider, popravim ovo i ono po kući, odem u Bogutovačku Banju na sedam dana, polupansion… I eto kako od radosti čovek stigne do sekiracije: đavo vreba u nepotrebnim poređenjima…

Šalu na stranu, neka građanki Popadić njenih para i neka ih u zdravlju i veselju potroši. Mene tu bune neke druge stvari. Za početak: ko je, dođavola, Jelena Popadić?! Čime je, tako mlada i perspektivna, zadužila srpsko novinarstvo i jezik na kojem piše, a koji nam je svima milo oruđe izražavanja, i valjalo bi da ga ostavimo u stanju boljem od onog u kojem smo ga zatekli? Sto mu gromova, sve do nedavno nisam ni čuo za nju, mada Politiku čitam pažljivo i svakodnevno celog svog svesnog života. Pa, čak i kad sam napokon čuo za nju, nisam čuo po dobru, a za novinara je „dobro“ valjda dobro pisanje, pamet, elokvencija, pronicljivost, stil, etika, samosvojnost. Jer, ako nije to, šta je? Ako novinara ili novinarku iz pisanog medija ne znamo po tekstovima koji se pamte, a po čemu ga/je uopšte znamo?!

Umesto svega toga, Popadić je lansirana u „orbitu“ javnog interesa serijalom (više istražnih nego istraživačkih) tekstova koji su izlazili pod egidom „Mrski izdajnici, odakle vam (prljave američke) pare?“, samo što je – pošto se radi o uglednoj i porodičnoj Politici, a ne o neuglednom i neporodičnom Informeru – egida bila ispisana nevidljivim mastilom, onim koje ne ostavlja trag na papiru, ali ga i te kako ostavlja u (pod)svesti čitaoca. O tom elegantno denuncijantskom serijalu Politike znate već sve, a upravo je J. P. bila – i još je, jer stvar još traje, ko gladna godina, turska serija, turska godina, gladna serija etc. – njegov, kako bih se izrazio, izvršni nosilac…

Zapravo, držim da bi jednu stvar u vezi s tim denuncijacijama valjalo pažljivije razmotriti. Istina je da Jelena P. nije koristila eksplicitno difamatorski jezik, i da se uglavnom potrudila da „tekst“ (za razliku od veoma jakog „podteksta“, na koji je s razlogom ukazao Svetislav Basara) zvuči koliko je god moguće vrednosno neutralno: evo vam suve činjenice, pa vi sami izvlačite zaključke… Međutim, ne samo ti tekstovi, njihova oprema i plasman, nego i ceo društveni kontekst u kojem se pojavljuju – a kontekst nikada nije nevin, neutralan i nevažan! – vrišteće odudaraju od toga, i bitni su elementi ciljane difamacije i denuncijacije.

Uostalom, hajde da, poređenja radi, zamislimo ovakvu situaciju: objave neke ozbiljne novine, na udarnoj strani, „Spisak Jevreja u Srbiji“. Nigde u tekstu ne bude ni jedne antisemitske reči, ništa loše o Jevrejima „kao takvim“, sve čisto kao suza, čak prilično „tačno“, istraživački do bola… Stvar ipak izazove skandal, jer je kontekstualno skandalozna po sebi, a autori te pizdarije nameste svetački oreol oko glava i tronuto uzvrate: „Ali, gospodo, čemu frka? Mi nismo rekli baš ništa protiv Jevreja. Uostalom, zar se vi stidite što ste Jevreji, zar je to neka prljava tajna?“ Da, ovde imamo posla sa sličnim licemerjem i potuljenim huljstvom, dakako u manje dramatičnom registru.

E sad, jedna od glavnih vedeta, razume se negativnih, u tom serijalu upravo je Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), ono isto koje je, uprkos svim svojim mrskim imperijalističkim američkim pokroviteljima koji ga obasipaju šuštavim zelembaćima, jedva nacedilo suve drenovine za moju skromnu nagradicu. I šta ja sad da mislim o tome? Ako važi deviza „s kim si, takav si“, onda senka lošeg patriotskog rejtinga NDNV zasluženo pada i na mene, ali čovek bi onda očekivao da sam za svoj nedostojni rad makar plaćen pristojnom količinom Judinih srebrnjaka (not less than 30), kad ono, cvrc: izgleda da je danas i ovde (hm: uvek i svugde?) ipak mnogo lukrativnije biti „patriota“… I to, naravno, ne samo zbog jednokratnog novčanog iznosa neke nagrade.

Što se UNS-a tiče, savršeno sam ravnodušan: njegova je stvar odakle mu pare (znamo odakle nisu, pošto ga nema u serijalu uglednije koleginice), u šta će da ih ulaže te koga i zašto da nagrađuje. Ali opet, kako sam čovek nahvao, i tu moram nešto da prizakeram. Prvo, i manje važno: šta je to uopšte „novinarska borbenost“, kakav je to kriterijum?! I ima li ovde ikoga borbenijeg od D. J. Vučićevića, recimo? Kako li mu onda izmače nagrada za koju je kopao i ginuo cele godine? Drugo, i važnije: Aleksandar Tijanić. Taj čovek je bio daleko od anđela koliko je god to bilo moguće biti, ali niko pri zdravoj pameti neće moći da porekne da je bio izuzetan novinski pisac, osebujna i koloritna pojava, unikat u svakom smislu, čovek koji je kao autor i kao urednik i te kako „ispomerao“ srpsko pisano i televizijsko novinarstvo, mada ne uvek u dobrom pravcu. Izvinite, šta je od svega toga davalac nagrade s ni manje ni više nego Tijanićevim imenom naslutio u perspektivnom opusu te izvesne Popadić Jelene, autorke bez tekstova, spisateljice bez rukopisa?

Osim, dakako, same one mitske „borbenosti“, oličene u mastiljarenju waterproof etiketa po čelenkama onih koji su ionako u trajnoj nemilosti „stubova društva“? Tijanić je, avaj, umeo da služi moćnima, ali je umeo i da se gromoglasno suprotstavi još moćnijima. I nikome nije bilo svejedno ako bi ga imao za neprijatelja; gađao ih je, pak, pameću i stilom, o da, neretko i paskvilom, ali nikada denuncijantskim arhiviranjjem, kopanjem po buđelaru, krevetu i stolu. Celo Tijanićevo novinarstvo, i kada je bivalo najbolje i kada je bivalo najgore, nastalo je i opstalo uprkos i uinat svim prolaznim i nezapamtljivim popadić jelenama ovog sveta. Znam, nije ovo lepo čuti, ali neko mora i to da kaže, bez zlobe i loših strasti: ćerce, nemaš ti s Tijanićem nikakve veze, nego te to mangupi navukli, koriste te za neku svoju igru, a ti se ložiš na prazno…

Ili možda ipak nisam u pravu? Jednom je prilikom, pre nekih pet-šest godina, pitalo Tijanića o mojoj malenkosti: šta bi pohvalio, i šta bi mi zamerio. O ovom prvom neću, a za ovo drugo je rekao: „Zameram mu što je poslednji veliki novinar srednje generacije. Ne poznajem nikog između 25 i 35 godina života da je u novinarskom smislu ostavio neki trag“. Ako je pod onim „veliki novinar“ mislio na moj zavidan telesni gabarit, onda je sve u redu, no ako je mislio na nešto ozbiljnije, onda je to dokaz kako i takvi magovi medijskog kadroviranja kakav je bio Tijanić mogu da se zeznu: hoću da kažem, A. T, eto, nije predvideo nezadrživi uspon Popadić Jelene, pa još preko njegovog krštenog imena…

A možda se, siromah, i spasao na vreme: ko zna šta bi tek njemu pronašla.

Tekst je uz saglasnost izdavača preuzet sa portala Autonomija