Mediji - oči kameleona

„Krv, suze i znoj“ devedesetih godina XX veka, pogodovali su bujanju medija u Srbiji, koji su kao pečurke nicali na pogodnom tlu ratnog bezakonja. Svako ko je poželeo, osnivao je TV ili barem radio-stanicu, a oni pismeniji (nije baš nužno!), upuštali su se i u avanturu izdavanja novina.

I pored „zavođenja reda“ uz pomoć Zakona o radiodifuziji, Srbija i danas ima veoma mnogo medija, po mišljenju stručnjaka iz Evropske Unije, ima ih previše.

Izdrobljena Srbija, umesto decentralizacije, ima usitnjene medije, sa malom pokrivenošću prostora i malim uticajem. Sabrana, ta mala moć srpskih medija podseća na oči kameleona, mozaike od umnoženih ekrana, na kojima apatični građani prate svoje lokalne i nacionalne heroje. Kameleon ima čulo vida savršenije od čoveka, jer se njegove mozaične oči pokreću nezavisno jedno od drugog, čime je u stanju da pokrije gotovo celo vidno polje, čak 342 stepena od postojećih 360, koliko čini pun krug.
Drugim rečima, mediji u Srbiji pokrivaju gotovo sve događaje, a onih tričavih 18 stepeni pripada intimi građana, slično kao što je i Vinston Smit, glavni junak Orvelove „1984.“ otkrio delić prostora u svom stanu, u kome je mogao da vodi tajni dnevnik, a da ga ne uoče kamere Velikog Brata, koji sve vidi i zna, jer „Big Brother is watching you!“.

Međutim, slika ipak nije celovita, jer stanovnici bilo kog grada u unutrašnjosti, ne mogu da svoje lokalne slike upoređuju sa medijskim slikama drugih, zabačenih delova Srbije. Pri tome, izolovanost Crne Trave i Babušnice i, recimo Sremčice ili Rakovice, od glavnih tokova političkog odlučivanja, podjednako je velika. „Život je negde drugde!“, iako zapravo nije, jer tu gde je čovek, građanin ili rob, tu je centar njegovog svemira. Ali, ako je cela Srbija tretirana samo kao „unutrašnjost“, njenu „spoljašnjost“ čine centri moći u Beogradu, koji su – filozofski rečeno „ospoljeni“, a ne ceo glavni grad i njegovi žitelji. Mediji tako čine, a da većina zaposlenih u njima uopšte na to i ne pomišlja, da se efikasno sprovodi proces pretvaranja građanina u pasivnog konzumenta medijskog (uglavnom televizijskog) programa. Tako dobijamo čoveka koji nije u stanju razlikuje ekonomsko-propagandni od ekonomsko-političkog programa, a razlika između vesti i reklame se postepeno briše, na ekranu i u glavama gledalaca. „Glasaću za onog lepog ili možda za onog domaćina“, razmišlja pasionirani i pasivizirani gledalac, slušalac, čitalac, kuvan i pečen na vatri toplo-hladnih medija, a Maršal se smeška. Ne Tito, nego Makluan!

O svemu tome nas izveštava Javni servis, uredno ispostavljajući račun za pretplatu, koji većina odbija ili ne može da plati, proklinjući dan kada je Nikola Tesla odlučio da se bavi naukom, umesto da postane sveštenik. (Ovo je, naravno, ozbiljna šala!) Lokalni mediji se trude da zadovolje želje svojih vlasnika, bilo da su u privatnim ili opštinskim rukama, a oni nacionalni balansiraju između privida objektivnosti i uvek i svuda „viših“ interesa države i društva, a to je danas PUT U EU, baš kao nekada PUT U KOMUNIZAM.

Tako dobijamo kameleonsku Srbiju, u kojoj mediji pokušavaju da izveštavaju, emitujući društveno poželjan program, a političko vođstvo zemlje, regiona, gradova, opština i mesnih kancelarija (da ne zaboravimo i kućne savete!), traži onu pravu „evropsku nijansu“ za svoj imidž i stavove, kartu koja u ovom trenutku sigurno dobija.

AU! – VIČU EKSPERTI EU (NEZADOVOLJSTVO STRUČNJAKA)

U kameleonizaciji Srbije pojavljuje se jedan veliki problem, a to je upravo procena EU eksperata da je medija previše. Jezik brojki, baš kao i onaj koji spretno tamani muve, neumoljiv je: Srbija ima, uz Javni servis, još pet komercijalnih televizija sa nacionalnom pokrivenošću, a druge države regiona svega dve – tri. Preporuka glasi: smanjiti! Spojiti, prodati, gasiti!

U Srbiji je registrovano 937 javnih glasila – novina, servisa novinskih agencija, radio i televizijskih programa i internet javnih glasila, prema podacima Agencije za privredne registre. Prema podacima iz marta 2010. godine, u Srbiji radi 56 internet javnih glasila, 496 novina, 184 radio-programa, 19 servisa novinskih agencija, 96 televizijskih programa i jedno glasilo za slepe, odnosno zvučni časopis za slepe i slabovide „Odjek“.Od ukupnog broja novina – 496, mesečnika je 72, šest dvonedeljnika, 83 nedeljnika i 20 dnevnih novina.

Uz preporuku da se broj medija u Srbiji smanji, eksperti Evropske Unije zaključili su da je kvalitet na niskom nivou, sredstva koja su im na raspolaganju su premala, a plate novinara i drugih zaposlenih u medijima veoma niske, što ugrožava uređivačku nezavisnost i snižava etičke standarde u novinarstvu.
Eksperti EU kritikuju postojeći koncept po kome lokalne vlasti još imaju vlasništvo nad medijima i predlažu ubrzanu privatizaciju. Navodi se i da je Srbija premala i da je njena ekonomija nedovoljno razvijena, kako za postojeći broj lokalnih i regionalnih, tako i nacionalnih televizija.

Kritikuje se i način na koji je u Srbiji ustrojen sistem regulatornih tela, nejasni kriterijumi oko izdavanja dozvola, nepostojanje regulative za kablovske operatere, politički uticaj u regulatornim telima, kao i preklapanje nadležnosti.

U ovoj Medijskoj studiji preporučuje se da novinska agencija Tanjug bude transformisana u nevladinu i neprofitnu javnu instituciju. Slavna tradicija je aut! Passe!

Na kraju, kada je reč o digitalizaciji televizijskih signala, koja bi u Srbiji trebalo da bude sprovedena do aprila 2012. godine (u SAD je već završena!), iako je konstatovano da je tehnički moguće postojanje 32 digitalne nacionalne frekvencije, optimum za kvalitet slike bio bi osam kanala. (Prosto da građanin Srbije zažali što nemamo bar toliko regiona! Kao u nekadašnjoj SFRJ, republika i pokrajina.)

Nama u Srbiji preostaje da o svemu još jednom ili, još bolje, više puta razmislimo. Javna rasprava biće put ka Medijskoj strategiji za transformaciju medijske scene u Srbiji. U njoj, kao što je govorio češki novinar i pisac Jaroslav Hašek (ili je to bio Karel Čapek? Ne, on je pisao o robotima!), mora da bude mesta, baš kao i u novinama, za običnog, malog čoveka i obične, male događaje, daleko od svetske politike.

Drugim rečima, iskoristimo od kameleona samo ono najbolje, njegov način gledanja na stvari i svet, uz pokušaj da o svemu što vidimo razmišljamo da bi razumeli, shvatili i tek potom delali – stupali u akciju. A kameleonovske boje ostavimo političarima, koji nas vode ka Evropskoj Uniji, koja nema alternativu, već samo prečicu i zaobilaznicu, a drumarina se plaća obavezno.

Kao čuveni Buridanov magarac, kolebam se između dve poslovice kojima bih mogao da okončam ovaj tekst:
- Živi bili, pa videli!
ili
- Ne lipši magarče do zelene trave!
(Zaokružite onu, koja po Vama, više odgovara srpskoj stvarnosti.)

p.s.
Umesto novina, radija, televizije ili interneta, po završetku pisanja otvaram geografski atlas i gledam kartu Srbije. Baš kao i medijska slika, i ova je samo približno istinita.

p.p.s
U naselju Duvanište u Nišu, jedan građanin je ekrane starih televizora ugradio u fasadu svoje kuće. Time je potvrdio Makluanovu tvrdnju da nije važan sadržaj, već sam medij je poruka. I bez ikakvog sadržaja, mediji emituju poruke. Baš kao i ljudi, „koji će poželeti smisao, ali smisla nigde biti neće.“ Ili je samo decentralizovan, a da bi ga ponovo pronašli, treba primeniti metode ispirača zlata na zlatonosnim rekama pojedinačnih života.