„O, sveta prostoto!“

Čujete li kako svetom odjekuju knjige a građani se okupljaju na agorama? Kažete- ne uvek i ne sasvim jasno? Jače se čuje prodoran glas moćnika, cinizam beskurpuloznih vladara, primitivni urlici rijaliti zvezda, zastrašujući prasak bombi i odmeren pucanj snajpera? Da. Ali, tamo više ne čitaju knjige. I ne okupljaju se na agorama.

Oni ne čuju Jadnike, Buku i bes, Glad ni Pokoravanje. Ni Sramotu, Proces, Buru. NitiSrećnu smrt ili Opsadno stanje.

Oni koji čitaju knjige čuju glasove Braće Karamazova i znaju gde jedno društvo može odvesti Izgnanike. Sećaju se teške sudbine mladih ljudi iz Brisanja, lutaju zbog Ludila i ponekad im u dugim šetnjama nadolazi strepnja od apsurda Čekanja Godoa ili užas zbog neshvaćenog Narodnog neprijatelja.

Oni koji čitaju knjige čuju nesrećne Limene dečake u Avganistanu i strepe da užas Besudbinstva ne oplete mistične niti nekog novog varvarstva. I ljubav Boga malih stvari i nemilost Banalnosti zla prožimaju čitaoca do poslednje granice razuma. Oni koji čitaju knjige u kojima se čuju kritički glasovi ne žive u mraku. Pristojni su ljudi. I veruju da Starac i more progovara kao Peščanik ili Plodovi gneva. Tamo gde se čitaju knjige razmišlja se o tragičnosti života u Ostacima dana ili o sećanju bez kojeg čovek biva osuđen na ludilo kao u Vajanju vremena.

Nekada su se kritički glasovi više čuli na trgovima. Spasonosni – jer su razotkrivali laži od poluistina. Okupljenima su umni pojedinci još u davna vremena razbijali veštačke dileme i predrasude o razlikama među ljudima. Kritikovali ropstvo, ukazivali na vrline skromnosti, pravičnosti, hrabrosti, odvažnosti, prijateljstva. Ukazivali na značaj pravne države nasuprot tiraniji. I dirljivo verovali da državama treba da upravljaju filozofi.

I danas je naša agora mesto odbrane ljudskog dostojanstva i slobode. Upiranje prstom u obmane i prevare. Kritički glas se ne plaši nepristojnih. On ume da zlo nazove zlom. Ne treba mu izgovor i prikrivanje istine izmišljenim patriotizmom koji zvecka oružjem. Danas se na agorama okuplja svet koji čita knjige. Ili sluša o njima. Svet koji se saživeo sa Sokratovim glasom o tome kako obrazovanje služi čoveku da postane dobar, a ne tajkun, prevarant ili diktator. Da obrazovanje mladima služi da postanu slobodoumni – a ne motači kablova. I da shvate kako Sofokle vodi Antigonu da bolom oplače brata i dostojno sahrani, a ne ostavi u jarku pored prašnjavog puta ili u neznanim grupnim grobnicama.

Tamo gde se više ne čitaju knjige niti okuplja na agorama ne čuje se ljudska patnja iz Ljuljaške daha ni Bednih ljudi. Ne misli se na današnju Kozetu ni Gavroša. Kao da ne postoje? Pristojni ljudi čuju glasove strasti i grehova Sto godina samoće i još ih boli plač Dečaka Pavlove ulice. Okupljeni svet na današnjim agorama i dalje pita – leti li još uvekGaleb Džonatan Livingston?

Vlast ne voli agoru. Ni protest. Ni pobunu. Kritičke glasove nose prosvećeni ljudi kojima je stalo do pravde i prosperiteta svih i svuda. I zato je to tako. Njihovi glasovi se mogu čuti u svakoj maloj stvari koju vole, u svakoj borbi protiv zla i ne sklanjaju se od odgovornosti. Glas pobunjenih protiv mraka je uvek svetionik koji nikada ne gubi smisao za humanost, kompas koji usmeravaju ka istini. Tamo gde se ne čitaju knjige i ne okuplja na agorama nema pomisli na Albera Kamija. Svaki oblik vladavine nad drugima je za njega predstavljao napad na slobodu. Zar nije?

Jer šta ako jednoga dana svet postane Mi Jevgenija Zamjatina? Mi u stravičnoj budućnosti sa brojevima umesto imena, kojima će biti dijagnostifikovana ‘’duša’’ kao bolest koju treba lečiti. Šta ako to nije samo puka distopija već budućnost kako se događa sa 1984? Ljudi Mi će se pokoravati jer to tako vladar želi. Jer vlast uvek misli ‘’dobro’’ za svoj narod? I ne trpi debate na agorama, već se divi aplauzima.

Biće da je u ćutanju samodovoljnost i strah. A ćutanje ne vodi ka progresu. U knjigama su glasovi koji bude u ljudima kritičku svest. I oni koji se bune protiv nepravde na agorama to znaju.

Zato na uvrede i nerazumevanje građana na agorama uzvikujemo: O, sancta simplicitas! „O, sveta prostoto!“ – kao onda Jan Hus s lomače inkvizicije.

Uz saglasnost autora, tekst je u celosti preuzet sa portala Medijska kutija