Treba da nas nema

Srbijo, najlepša bajko, Srbijo.

Scenario u jednoj privatnoj firmi, poslovnica u Nišu.

Bilo je potrebno da izvršim promenu vlasništva, odnosno promenu vlasnika usluge po ugovoru, jer stari vlasnik nije dostupan i sl.

Takođe, kada to uradim, sa ovlašćenjem koje mi novi vlasnik da, hteo sam da potpišem proširenje usluga na svoje ime, kako sva dugovanja koja nastanu idu na moj teret, a ne na teret vlasnika stana i osnovne usluge. Radi se o ugovoru na par godina, čisto da napomenem.

Deluje jednostavno, ali!

Iznenađenje br.1

Radno vreme kancelarije za rad sa korisnicima je od 09 – 17h, odnosno kao i radno vreme većine zaposlenih ljudi. Pretpostavljam da je bar trećina korisnika njihovih usluga u radnom odnosu, tako da je to više nego kritična brojka za privatnu firmu, po svim merilima, i treba da razmisle o promeni radnog vremena.

Ok, možda sam samo ja lud, žrtvovaću jedan odlazak i to je to.

Iznenađenje br. 2

Uredno skinem sa sajta sva uputstva i dokumentaciju koja mi je potrebna da bih završio posao jednim odlaskom. Ne budem lenj pa pozovem korisnički servis i podrobno se raspitam, dobijem neke preciznije detalje, sve ide kao podmazano.

Dođem prvi put u konacelariju gde me sačeka lik koji izgleda kao da mu je pola porodice pobijeno jutros, pogleda papire i zavuče mi FT1P (fali ti jedan papir). Lagano, bez ikakvog cimanja, nije trepnuo.

Ja kažem da sam sve skinuo sa sajta, da sam kontaktirao korisnički centar, izašao sa posla... ma jok, ni da trepne, otera me k'o štetnog.

Ja ga pitam samo da li je to sve što mi je potrebno, da ne bude da dođem još na jedan FT1P. Reče da mi treba još par sitnica (koje mi ne bi rekao da nisam izričito pitao) i ja odmaglih.

Iznenađenje br. 3 – ili kap koja je prelila čašu

Dođem ja, ispričam istom depresivnom liku celu priču ponovo, šta hoću, dam sve papire i čovek odradi posao za par minuta. To je otprilike jedina pozitivna stvar koja mi se desila u toj poslovnici.

Kaže mi da pređem u drugu kancelariju jer, naravno, ne možes sve da završiš na jednom mestu, besmisleno bi bilo da može.

Ispostavi se da to ipak ne može tako, jer je nešto komplikovano, pa drž' na tam' drž' na ovam', na šta ja kažem: „Ok, dajte da vidimo kako možemo da najjednostavinje rešimo problem“?

Dođemo do zaključka da je najbolje da se jedna od usluga raskine i da se potpiše na moje ime, prosto k'o pasulj...ili ipak nije?

Da bih raskinuo ugovor i potpisao ga ponovo na moje ime, potrebno je da vratim neku opremu, iako mi je ta oprema potrebna da nastavim da koristim uslugu.

Ja kažem čoveku da proveri sa tehničkom podrškom da li možemo to samo papirološki da rešimo, da ne bih morao još jednom da dolazim.

Pozove čovek tehniku i mrtav 'ladan, na metar ispred mene, na pitanje iz tehnike: „kako je vama lakše da to uradimo“, odgovara: „ne, ne, kako je vama lakše, meni je svejedno“.

Ja slušam i ne verujem, dakle njemu je logičnije mene da tera da dolazim još jednom, iako sam ga zamolio da pokušamo to da rešimo odmah sada.

I pitam čoveka, da li možda, ali samo možda mislite da se i ja kao mušterija pitam šta je meni zgodnije, šta meni više odgovara, ako je već vama svejedno?

Naravno, fino se „odjavim“ iz njihove kancelarije i odem.

O dodatnim uslugama više ne želim da razmišljam.

Pitanja

Da li neko razmišlja o vrednosti ugovora koji sam ja hteo da potpišem?

Ne kažem da je najveći ikada potpisani ugovor, ali spada u ugovore veće vrednosti kada su u pitanju fizička lica.

Da li neko razmišlja o odnosu prema korisnicima, o dodatnoj vrednosti koju treba da im pruži, jer već sutra mogu da odu kod konkurencije?

Ne tražim da mi toče pivo i da mi obezbede ples u krilu dok čekam u redu, ali da me ispoštuju na jednom osnovnom, ljudskom novou, to tražim, jer mislim da je to njihova obaveza.

Da li neko razmišlja o zaposlenima, da li sa njima razgovara kako bi podigao njihovo angažovanje na viši nivo, i samim tim dobio mnogo bolji odnos prema korisnicima?

Znam, to je velika firma, to ne može tako, i tome slično. Uvek se setim one: „Ko hoće – nađe način, ko neće – nađe izgovor“.

Zaključak je da Srbija i Srbi treba da se resetuju, i da se stvari stave na zdrave noge. Ili da jednostavno nestanu i ostave mesto nekom normalnijem narodu.