10 godina

Prošlo je tačno 10 godina od kada sam prvi put, sada već davnog 3. decembra 2003. godine, ušao u zgradu Skupštine Opštine Pirot kao Predsednik Opštine. 

Reklo bi se dosta dug period, treći mandat je u toku, a kad se osvrnem – prošlo kao tren. Kao i život uopšte.

Za politiku se interesujem još od studentskih dana, od '90. Bio sam u Nišu, studirao elektroniku. Uskoro je naišao čuveni 9. mart '91, pa studentski protesti, elan koji je probudio Milan Panić, brojni mitinzi opozicije...

Kao studenti smo preživeli neviđenu inflaciju, bedu, jeli u menzi iz gotovo praznih tanjira, menjali po dve metalne marke u parku kod Ekonomskog fakulteta, radovali se čokoladi koju smo kupili na pijaci za 1 Deda Avramov dinar.

Upravo iz Niša, marta '96, sa trga "kod konja" je krenula Koalicija „Zajedno“, a na bini, držeći se za ruke podignutim u vis: Vuk Drašković, Vesna Pešić i Zoran Đinđić.

Moja porodica je oduvek, još od dede, bila opoziciona, pa nije bilo dileme za koga ćemo glasati. U Pirotu – iznenađenje – „najjužnije plavo“ – pobeda Koalicije zajedno. A onda opet višemesečni protesti, do priznavanja pobede, do proglasa Felipe Gonzalesa.

Pobedila demokratija. Misija završena. Udaljio sam se iz politike. Oženio sam se, zaposlio u „Prvom maju“, dobio sina, otišao u vojsku. A, onda opet kriza uzrokovana državnom politikom, pa rat, bombardovanje... Strašno.

U proleće 2000. godine na nagovor komšija, prijatelja i oca prihvatam ponudu da se kandidujem na lokalnim izborima, na listi DOS-a, kao nestranačka ličnost, a na predlog Socijaldemokratije Vuka Obradovića. Postajem odbornik.

Ne ide nam u Pirotu. Međusobne svađe, unutarstranačke i međustranačke svađe. Muka mi je od politike gde se svi kriju iza beogradskih centrala i gde se ide u glavni grad po svoje mišljenje.

Osnivam lokalnu političku grupaciju – Koaliciju za Pirot. Početkom 2003. u Pirotu se uvode privremene mere i raspisuju vanredni lokalni izbori.

Prvi put u Srbiji se gradonačelnik bira direktno. Pobeđujem.

Mnogi su mislili da ću kratko trajati. Pobeđujem i 2008. i 2012. U Pirotu, u Srbiji, pobediti na izborima je teško, pobediti dva puta neverovatno, a tri puta zaredom gotovo nemoguće. Meni je to uspelo.

Bilo je mnogo važnih događaja i teških odluka u ovih 10 godina. Teško se mogu pobrojati. Prošlo je 5 Vlada Srbije, 168 odbornika, 23 većnika, 3 zamenika, 5 pomoćnika, 4 načelnika Okruga, preko 70 visokih državnih delegacija, više od 50 ambasadora najmoćnijih zemalja sveta, preko 8000 radnih sastanaka, 1.871 novih radnih mesta u privredi je podržano od strane SIEPE, nebrojano prijema stranaka, teških rasprava o trasi Koridora 10, gasovoda Niš – Dimitrovgrad, saradnja sa Michelin-om oko izgradnje nove fabrike vredne 200 miliona evra, itd, itd...

Ako bi morao da se odlučim šta je najvažnije između onoga što smo uradili morao bi da biram između mnogo renoviranih gradskih ulica, pregršt projekata vodosnabdevanja i kanalizacije, kilometara novog asfalta, puno obnovljenih crkava, mostova, novog plivačkog bazena, industrijske zone, nove energane i toplovoda, regionalne deponije, gradskih trgova, dečjih i sportskih igrališta, prekograničnih projekata, subvencija za mlade, decu, sport, kulturu, poljoprivredu, Božićne škole sporta kroz koju je prošlo 20.000 dece, međunarodnog folk festivala koji je videlo 90.000 ljudi, koncerata...
Ipak bih izdvojio dva projekta: Sportsku halu Kej i šetalište, čuveni pirotski kej pored Nišave.

Prvi zbog toga što je hala, iz korena, na bolje, promenila pirotski sport, što su nikli novi sportski klubovi (gimnastika, atletika, džudo, mali fudbal...), što se sport omasovio, a još više zato što su ljudi, posle decenijama najavljivanja izgradnje hale, prestali da veruju u to, a na kraju videli da je sve moguće kada se radi i kada se zna cilj.

Drugi, jer je Kej najlepši deo grada koji je bio u potpunom mraku, neosvetljen, neuređen, neokošen, o drvoredu se niko nije brinuo. Mi smo ga osvetlili, popločali, produžili, obnovili, podmladili. Postao je mesto za rekreaciju, porodičnu šetnju i uživanje.

Prošlo je 10 godina. Na mom licu se to najbolje vidi, ali ja i dalje verujem u ljude, u moje saradnike, sugrađane, u to da će Pirot, uz dosta vere, rada, truda, biti odlično mesto za život.