Kolektivno pamćenje Niša

Kolektivno sećanje jednog grada je onaj integrišući faktor koji određuje njegov identitet, a podrazumeva povezanost građana sa njegovom materijalnom i nematerijalnom prošlošću.

Ta povezanost ima brojne manifestacije, od kulturno-umetničkog stvaralaštva do razvoja grada kao turističkog mesta. Šta dovodi do jače povezanosti građana i grada i do stvaranja prepoznatljivog gradskog duha kao rezultata?

U poslednjih nekoliko godina, svedoci smo jednog, reklo bi se neprirodnog pokušaja, koji je rezultat višedecenijskog odsustva bilo kakve manifestacije kolektivnog pamćenja Niša, da se antičko nasleđe integriše u gradsko sećanje. Dešavalo se ovom gradu, da prirodno sveže veze, pod čudnim naletima stihije migracija, nemara i ideologije, ustupe mesto nejasnoj sklonosti ka zaboravljanju.

Tako je lokalno groblje, korišćeno preko 60 godina dvadesetog veka, postalo primer kolektivnog zaborava još uvek živih potomaka. Daleko je tragičnija sudbina Jevrejskog groblja, a još strašnija, čini mi se, sudbina Srpskog vojničkog groblja na Deliskom Visu. Zaboravljeni, zapušteni i poharani grobovi, to bi u najkraćem mogao biti opis našeg kolektivnog sećanja. Sada već, neće biti dovoljno samo pospremiti lom i haos iza sebe. Taj čin zakasnele provincijske uljudnosti, ukoliko dođe do njega, neće vratiti prekinutu vezu između onih koji su bili i onih koji su sada.

Zanimljiva je i prekinuta nit između nas i dela našeg kolektivnog nasleđa, koji bi po prirodi stvari trebalo da bude integrišuća veza našeg sa evropskim sećanjem. Niš tako ni na koji način ne podseća na nekoliko važnih događaja iz Prvog svetskog rata.

28. jula 1914. u 13 časova u bašti hotela "Orijent", Nikola Pašić je dobio depešu kojom je Austrougarska objavila rat Srbiji. Ivo Ćipiko je o ovom događaju zapisao:

Po ručku diže se Pašić, miran, naoko bezbrižan. Ali, ipak učinilo mi se, kad sam ga pogledao, da njegove povučene oči izražavaju nešto neobično, što se tog časa dogodilo. Na ulici, ispred hotela, Pašić izvadi iz džepa jednu depešu i pokaza je francuskom ministru. To je bila depeša objave rata.

Kasnije tog dana, Pašić je ovu depešu pročitao i okupljenim Nišlijama, veruje se sa balkona Banovine.

Ta kafana, tačnije bašta hotela "Orijent", u kojoj je pre bezmalo 100 godina Srbima i Evropi obznanjen početak Velikog rata, ni na koji način nije obeležen toponim gradske istorije i gradskog sećanja. Ne bih se začudio poražavajućim rezultatima eventualne ankete o tome šta današnje Nišlije znaju o ovom događaju ili Niškoj deklaraciji.

Do besmisla me začuđuje da niko u ovih 100 godina nije povezao grad i njegovu bogatu povest sa istorijom sveta i njegovim sećanjem na Prvi svetski rat.

Ne samo da bi Niš bio prepoznatljiv na mapi evropskih gradova, verujem da bi i sami građani razvili onu vrstu lokalnog ponosa koji Nišlijama tako uporno nedostaje.

Bojim se da danas, osim malih zatvorenih grupa koje baštine sećanje na borce i žrtve ratova, malo ko može da se bilo kako identifikuje sa ovim aspektom slavnog, istorijski važnog, dela gradskog života. Izgleda da naša sećanja na Prvi svetski rat ostaju podvojena od lokalnog nasleđa i rezervisana za nauku i oficijalne spomene.

Već sledećeg jula je stogodišnjica od kako je Nikola Pašić, u bašti hotela "Orijent", primio telegram objave rata. Poslednja je to, za mnogo godina, prilika, da se prikladnim znamenjem poveže velika prošlost grada sa njegovim svakodnevnim životom.