O čemu da pišem?

Prošlo je par meseci od kad sam dobio poziv da eto i ja uzmem ucešca u pisanju, tj izbacivanju svog viđenja na neke od tema. Rekoše mi, baviš se raznim zanimljivim stvarima i sigurno imaš nešto pametno da kažeš narodu.

I stvarno, prijala mi je takva pažnja od strane uredništva. Seo sam, otvorio “open office” i krenuo da gledam u “beli papir” na monitoru.

O čemu to da pišem a da budem zanimljiv, nov, originalan, simpatičan, da izazovem neku reakciju, kažem nešto pametno citaocima???

Da pišem o politickim problemima, kritikujem vlast, opoziciju? Možda malo šire, da kritikujem sistem, demokratiju, ljudsku civilizaciju? Ne, previše je toga svuda na netu oko nas. O tome svi pišu i sve je vec poznato.

Da pišem o globalnom zagrevanju, zaštiti sredine? Mogao bih, još davne 1989. godine sam pisao seminar o ovim temama u srednjoj školi, izazivao većinom smeh, nevericu... Hm, teško da neko o tome nije napisao stranice i stranice. Pun je internet toga.

Da pišem o korupciji, monopolu, tenderima? Ih, koliko toga znam, koliko primera mogu da navedem, koliko ličnosti raskrinkam? Ma, o tome piše svako. Svaka vest na netu puna je komentara na tu temu. Svi sve znaju, ko koga, koliko, čega. Sve se zna.

Da pišem o nekim ozbiljnijim temama koje su na margini društva, recimo o kulturi, njenom uticaju na naše današnje društvo? I o tome je sve rečeno. Prepun je internet blogova na tu temu, svi ponavljaju jedno isto: nema napretka ni života bez kulture, blabla, truc truc.

Da pišem o bogu, postanku sveta, teorijama nastanka svemira – ih tu bih bio dobar – još u osnovnoj školi sam bio pretplatnik časopisa zagrebačke zvjezdarnice “Čovjek i svemir”, gutao u jednom dahu naučne tekstove, nova otkrića, nova prostranstva nepreglednog svemira. To bi bilo interesantno, dobio bih puno komentara, rasprave između vernika i ateista. Ah da, o tome čitam u komentarima dnevnih novina svakodnevno - bilo bi to već viđeno, barem meni.

Da pišem onda o onome čime se bavim, video produkciji, medijima, marketingu, propagandi – e tu bih tek imao šta da kažem – da otkrijem tajne zanata običnim smrtnicima koji gutaju sve što im mediji serviraju, da otvorim oči ljudima, mada kad bolje razmislim šta ja to novo mogu njima da kažem da već nije na internetu, u filmovima kao što su “zeitgeist” i slični; znaju danas ljudi mnogo više nego što ja mislim, nema šta tu mnogo da se demistifikuje u stvari.

Onda se setih, pa većina me zna kao zabavljača, člana niških “POSETIOCA”, od mene se očekuje da pišem sarkastične i ironične tekstove – u to znam super da radim, celo školovanje mi je proteklo u ismevanju autoriteta (zato sam uvek vukao kazne pred isključenje). Ali, svakodnevno čitam “NJUZ.NET”, komentarišem tekstove, smejem se, zabavljam uz njihov portal – zašto bih to radio kad su ljudi već uhodani i rade to odlično.

Pa onda o čemu da pišem za “JUŽNE VESTI”?

Svega ima previše, na radiju, televizijama, novinama, internetu. Mediji su puni tekstova, internet je pun blogova, novine su prepune kolumni. Svi nešto pišu, nekog kritikuju, drugog hvale, za nešto su eksperti... Hmmm

Neposredno nakon bombardovanja krenuo sam u školu TV režije. Na jednom od časova smo analizirali razliku u kontroli populacije izmedu “Orvelovog” jednog i jedinog centralnog medija i masovne produkcije tzv. “demokratije” medija. Profesor Zoran Petrović nam je govorio da je velika količina “nekontrolisanih” informacija jače sredstvo manipulacije od manipulacije preko samo jednog “diktatorskog” medija. Jedan kontrolisani medij izaziva glad za informacijama, podstiče kreativnost, radoznalost, istraživački duh zbog manjka informacija, tj selektivnog prikazivanja istih.

Masovna količina informacija na prevelikoj količini medija izaziva apatiju, ravnodušnost, neinventivnost.

Priznajem, te 1999. godine nisam razumeo kako je to moguće i nisam verovao u profesorove reči.

Danas sam seo da pišem kolumnu za “JUŽNE VESTI”.

O čemu da pišem kad svi već sve znate ili imate gde da vidite, čujete i pročitate.