Odgovornost opozicije

Kadrovsku politiku DS-a u slučaju bivšeg demokrate a sadašnjeg predsednika opštine Medijana N. K. i odbornice K. D. nije moguće braniti, i u tome se potpuno slažem sa pojedinim komentatorima mog prethodnog teksta. O tome nisam pisao, zato što je propust očigledan.

Pitanja koja sebi postavljam tim povodom nisu stranačke prirode u užem smislu, već političke u širem kontekstu naših prilika. I ona glase: Šta je glavni razlog za fenomen prelaska opozicionih odbornika na stranu vlasti? Ko sprovodi takvu politiku i gde to vodi? Istraživači iz organizacije CRTA, zabeležili su više od stotinu slučajeva promene stranačke pripadnosti u približno trećini gradova i opština u Srbiji, nakon lokalnih izbora 2016. godine. Ovaj fenomen pogađa sve opozicione stranke.

U periodu od 1. do 5. marta 2017. godine, Timska inicijativa mladih sprovela je istraživanje među studentima Fakulteta političkih nauka u Beogradu na temu promene stranke. Za 70% ispitanih studenata osnovni razlog stranačkog preletanja je materijalna korist, dok 30% posto njih misli da je to funkcija u drugoj stranci. Nijedan od studenata nije smatrao da je razlog prelaska u drugu stranku promena političkih uverenja. Na pitanje ko je najveći gubitnik stranačkog preletanja, 66% studenata je odgovorilo da su to birači, 14% stranka u koju preletač dolazi, a 10% misli da je gubitnik sam preletač. Samo 7% studenata misli da je gubitnik stranka iz koje preletač odlazi.

Čini mi se da su rezultati istraživanja precizno locirali izvor problema: sticanje lične materijalne koristi u osiromašenom društvu. Preletači razmišljaju poslovno i zapošljavaju se kod one firme – stranke na vlasti – koja im nudi veću dobit. Gubitnici su građani, odnosno demokratija u Srbiji.

U periodu od 2000. do 2012. godine nismo imali takvih problema. Naša demokratija nije bila naročito uzorna ni tada: slaba pravna država, korupcija, nedovoljno jaki i nezavisni mediji. Ali su se u javnosti ipak čuli različiti politički stavovi, a pravnu državu smo izgrađivali. Na vlasti su se smenjivale DS i DSS, ali je opozicija, pre svega SRS, bila jaka i daleko od toga da je bila razbijana ili satanizovana. Radikali su tada bili pojedinačno najjača politička stranka.

Problem tadašnje opozicije nije bio nedostatak demokratije u zemlji, već prevaziđena nacionalistička politika iz prošlog veka, koje su građani bili siti. To su, na kraju ukapirali i sami radikali, tako da su razbili sopstvenu stranku i stvorili proevropski SNS. Srbija je tako dobila važan politički konsenzus oko fundamentalnog pitanja pristupanja Evropskoj uniji, što je ujedno podrazumevalo i dalji razvoj demokratskih institucija.

U takvom je kontekstu dolazak na vlast SNS-a 2012. godine značio demokratsku smenu prethodne vlasti. I sve bi bilo regularno da nakon toga naprednjaci nisu razdvojili pristupanje EU i demokratiju. Vučić je formalno nastavio evropski put, ali je praktično uveo Srbiju u red država kao što su Rusija, Mađarska, Turska i Crna Gora, u kojima je demokratija samo fasada i gde se opozicija progoni. Evropa za sada ima brdo svojih prečih problema i izgleda da takvo stanje toleriše.

Kupovina opozicionih političara je metod i proces kojim se uništava opozicija. Srpska napredna stranka se ponaša kao veliki i bogati fudbalski klub, koji može da dovede bilo kojeg igrača u svoj tim i to uveliko i radi. Ali ako se ovakav način rada fudbalskih klubova primenjuje na politiku, i ako se nastavi sa kupovinom odbornika, sve sam više uveren da će se dovesti u pitanje jedan od osnovnih principa demokratije – smenjivost vlasti u državi.

Zato je, na prvom mestu, odgovornost opozicije u ovakvom autoritarnom sistemu opstanak. A zatim i dogovor oko mirne smene vlasti u jednom trenutku, ma koliko preletača iz svojih redova u međuvremenu imala. Jedino ćemo tako ponovo imati demokratiju u Srbiji.