Stabilokratija i politička kriza

Jedna od glavnih karakteristika Vučićeve tehnologije vladanja je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Oni obično služe tome da se razreši problem sastavljanja vlade, odnosno izvršne vlasti u višepartijskom sistemu.

Tada se, kada vlada izgubi većinu u skupštini, mandat vraća građanima da ponovo iskažu svoju političku volju. Međutim, to nije bio slučaj sa raspisivanjem prethodnih vanrednih izbora u Srbiji. Oni su isključivo služili uvećanju lične moći i vlasti Aleksandra Vučića.

Parlamentu iz 2012. mandat bi istekao 2016. godine. Ali je vanrednim izborima iz 2014. i 2016. Vučić sebi i svojima obezbedio i produžio vlast do 2018, odnosno 2020. godine. Vlast je tako na svake dve godine sebi dodavala po još dve godine mandata. Pomoću novih parlamentarnih izbora, istovremeno sa redovnim beogradskim marta 2018, režim bi, ako pobedi, sebi obezbedio ostanak na vlasti do 2022. I ništa nam ne garantuje da se takva praksa neće nastaviti. U Vučićevoj stabilokratiji izbori služe tome da vlast opstane, a ne da bude smenjiva.

Ustav Republike Srbije je predvideo sličnu situaciju. U članu 5. stav 4. stoji: „Političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“. Ovo se načelo nalazi i u drugim ustavima postsocijalističkih zemalja i predstavlja eho antikomunizma. Ali nije daleko ni od opisa sadašnje situacije u Srbiji. Dovoljno je pogledati na šta liči skupština i na koji način naprednjačka većina tretira opoziciju.

Agresivni cirkus koji SNS proizvodi u skupštini potiče od činjenice da je opozicija još prisutna u parlamentu. Naprednjacima je to politički neprirodno. U tom smislu je pogrešno tvrditi da u Srbiji postoji pozicija i opozicija. Ispravnije bi bilo reći da je višestranačje, ili načelo smenjivosti vlasti, prepušteno na brigu opoziciji.

Sa ugrađenim načelom smenjivosti demokratija desakralizuje vlast. Nasuprot tome, autokratija često poseže za njenom sakralizacijom. Koliko su naprednjaci duboko zabrazdili u razaranje demokratije svedoče i reči Marka Đurića na stranačkoj slavi SNS-a. Srbija je, prema Đuriću, iz „ambisa vraćena zahvaljujući mudroj politici predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića“. Za Đurića Vučić nije običan čovek i političar, nego božansko biće sa čudesnim moćima – gospodar ambisa.

Učestalim raspisivanjem vanrednih izbora bez pravog razloga režim u potpunosti diktira politički tempo, obezbeđuje apsolutnu inicijativu u odnosu na opoziciju i nameće okvir u kojem se ona kreće. Opozicija je Vučiću do sada išla na ruku izlaskom na izbore, ali je možda vreme da se sa takvom praksom prekine. Da bi se ponovo izborila za smenjivost vlasti i zaustavila dalju izgradnju autokratskog režima, neophodno je da opozicija odbije Vučićeva pravila igre i ozbiljno razmisli o bojkotu sledećih vanrednih parlamentarnih izbora (ako budu raspisani).

Izlazak na redovne beogradske izbore, uz bojkotovanje parlamentarnih, opozicija bi opravdala ovako: beogradski izbori su redovni, a vanredni parlamentarni nepotrebni i predstavljaju izraz Vučićeve samovolje. Politička samovolja vlasti ne obavezuje opoziciju.

Bojkot bi uhvatio režim u raskoraku i zaoštrio političku borbu. Ako bi i dalje insistirao na svojoj političkoj strategiji i izbore raspisao, Vučić bi rizikovao da svoju stranačku vojsku izvede na polje gde prave borbe neće ni biti, dakle u pohod u prazno. Za to vreme, opozicija bi mogla da se koncentriše na Beograd. Bojkotovanjem bi se u izvesnoj meri neutralisao i medijski mrak koji je režim proizveo. U situaciji medijske neslobode, opozicija bi medijski lakše pokrila Beograd nego celu Srbiju. A ako bi se oformila i opoziciona vlast u Beogradu – došlo bi do prve prave političke krize u srbijanskoj stabilokratiji. Opozicija bi tako definitivno preuzela političku inicijativu i primorala Vučića na pregovore o liberalizaciji političkog života.

Bez opozicije u parlamentu, skupština bi imala krnji politički legitimitet u vezi sa najavljenim promenama ustava u sklopu približavanja EU i pregovora sa Kosovom. Na taj način bi se otvorio politički prostor za neku buduću vlast da poništi odluke jednopartijske naprednjačke skupštine kao nelegalne. Tako bi se Vučićeva tehnologija vlasti i poigravanje sa parlamentarizmom okrenuli protiv njega. I preko noći, on bi za Evropu postao faktor destabilizacije, a ne stabilnosti.

Bojkotom bi se takođe uspostavila i linija podele na demokratske i autoritarne stranke (one koje učestvuju u Vučićevoj autokratiji/stabilokratiji). I poslao bi se jasan signal drugim demokratskim državama u svetu da sa Srbijom nešto ponovo nije u redu. Režim bi bio primoran ili da krene u još jaču represiju – i tako pokaže svoje pravo lice – ili da se spremi na silazak sa vlasti.

Tekst je, uz saglasnost autora, preuzet sa portala - Peščanik