Dva lica boga Janusa

Osnovno pitanje, u ovom trenutku, barem za moju malenkost, je ko, u stvari, danas „(re)definiše“ medijsku strategiju novih vlasti: profesor Vladimir Vodinelić, sa ostalim uglednim članovima radne grupe, oformljene pri Ministarstvu kulture, ili Dragan J. Vučićević, zvani Vučko, glavni i odgovorni urednik tabloida „Informer“ (informer (eng.) – dojavljivač, potkazivač, prijavljivač, prokazivač).

Svoj doprinos ovoj dilemi dao je i izvesni Vilibald E, savetnik ministra kulture i predsednik Odbora za informisanje SNS, koji se nametnuo nizom originalnih medijskih rešenja, izrečenih u intervjuu objavljenom, doduše, samo u provincijskom izdanju „Kurira“.

Zaista je šteta što je Vučića te večeri morila nesanica, pa je intervju misteriozno iščeznuo iz beogradskog izdanja „Kurira“, te je ovdašnja stručna javnost ostala uskraćena da spozna u svoj punoći „medijsku strategiju“ Vilibalda E. A, imalo se šta pročitati, verujte mi na reč. Meni je, recimo, najupečatljiviji onaj deo u kome Vilibald E. objašnjava kako Vlada vidi ostvarivanje jednog od svojih najznačajnijih ciljeva - slobodu medija:

- Jedan od načina da se taj cilj ostvari je da se zakonski reguliše da novinari, kao i mediji za koje rade, budu dužni da objave svaku informaciju koju dobiju, a od javnog je značaja i vezana za korupciju i kriminal. Prikrivanje informacija treba da bude krivično delo - poručio je Vilibald E.

Koliko god ovo gore navedeno zvučalo cinično, podsmešljivo ili neozbiljno, što bi moji Vranjanci rekli, „na Cvetka mu neje do smejanje“. Jer, medijski život u Srbiji u ovom trenutku odvija u dva paralelna sveta koja gotovo nemaju dodirnih tačaka a imaju isto ishodište.

I dok je na zajedničkom skupu predstavnika Ministarstva kulture, najeminentnijih strukovnih udruženja i medijskih asocijacija, eksperata, članova radne grupe, direktora oba javna servisa, održanom nedavno u Aranđelovcu, raspravljano na visoko akademskom nivou o najvažnijijim pitanjima medijske strategije, gotovo paralelno, pod okriljem, a usudio bih se da kažem, i pokroviteljstvom te iste vlasti, besni najprljaviji medijski rat viđen još samo pre ubistva premijera Đinđića, predsednik države „smenjuje“ direktora Javnog servisa, u udarnim pesnicama nove vlasti, „Informeru“ i „Kuriru“ se vode istrage, sudi i presuđuje, Stanislava Pak, savetnica Tome Nikolića, na Twitteru, najprimitivnijim rečnikom vređa Teofila Pančića, u Kabinetu predsednika Republike se formira, pa rasformira nekakva fantomska radna grupa, Mlađan Dinkić izokola uvodi finansijsku kontrolu samoregulatornih tela i finansiranje javnih servisa iz budžeta, od Ringiera se traži glava Veselina Simonovića a već se uveliko sprema uprepodobljeni naslednik Dragana Bujoševića...

I, sad, u takvim okolnostima, da li je čudno što osećam kako mi rastu uši dok dubokoumno polemišem o, recimo, izlasku države iz vlasništva u medijima i ostalim sudbinski važnim pitanjima za budućnost srpske medijske scene u naredne četiri godine!?

Da budem pošten i prema sebi i prema sadašnjoj vlasti, ni prethodnici nisu bili bolji. Ako je to nekome za utehu, a meni nije, i bivša vlast se umnogome ponašala slično, ako ne i gore.

Donošenje Medijske strategije je bio mučan proces a svaki stav iz ovog dokumenta je plod iracionalne želje da se, u isto vreme, ispune zahtevi EU ali da se na medijskoj sceni ništa ne promeni. Ni u jednom trenutku Vlada Mirka Cvetkovića nije pokazivala želju da zaista otvori proces medijskih reformi koji će dovesti do toga da ova izuzetno važna društvena sfera postane „četvrti stub demokratije“ već da učvrsti ionako nesnošljivu kontrolu medijskog prostora. Medijska zajednica je, na kraju, popustila i prihvatila Medijsku strategiju kao iznuđeni kompromis uz jasne ograde, pre svega, kada su u pitanju regionalni javni servisi i položaj medija na manjinskim jezicima.

Sada smo opet na početku: zajednički sastanci bez dnevnog reda, radne grupe, formalne i neformalne, ne zna se da li će se i u kom delu „redefinisati“ medijska strategija ni da li će biti pisani novi zakoni ili će se dorađivati zatečeni nacrti...

U međuvremenu, mediji polako odumiru. Iznureni od nemilosrdne borbe da se gurnu pod skute Aleksandra Vučića, pristaju dobrovoljno na incestuoznu vezu sa novom vlašću ne birajući ni način ni sredstva. A, vlast ponavlja kako joj je sloboda medija jedan od najvažnijih ciljeva.

Poučen prethodnim iskustvom, zato pažljivo posmatram, šta posmatram – aktivno učestvujem u još jednoj virtuelnoj epizodi serijala „oslobađanja“ srpskih medija koji evo traje punih 12 godina. Samo sada, poučen ranijim iskustvima, redovno kupujem i čitam „Informer“ i „Kurir“. Da ne budem zatečen jer, siguran sam, kad Medijska strategija počne da se sprovodi, oni će prvi saznati. Iz pouzdanih izvora.

* tekst je, uz saglasnost autora, preuzet sa B92