Drugovi članovi 10 i 11

Ustav iz 2006. koji su podržali Vojislavi – jedan iz Den Haaga, a drugi iz Beograda skandalozan je po mnogim pitanjima. Jedno je pitanje upotrebe pisma u Srbiji, koja po prvi put ima samo čirilično pismo. Ustav se bavi i crkvom, a crkva se umesto narodom bavi politkom!

Godina  je Milanskog edikta. Godina tolerancije. Godina razumevanja. A razumemo li se mi dovoljno i da li nas razumeju – videćemo na kraju godine. Sve više čujem za strance koji dolaze i odlaze iz mog grada nezadovojni time što nema natpisa na engleskom i drugim jezicima, te što i natpisi na srpskom nisu napisani i na latinici. Veznik „i“ ima krucijalnu ulogu u tekstu, nigde se ne instistira samo na latinici već se veznikom „i“ naglašava mogućnost koja bi imala pozitivne efekte.

Srpski jezik ima ili je bar imao u vreme mog odrastanja tu blagodet da se piše i ćirilicom i latinicom i kao redak narod u svetu bili smo pismeni. Sada smo manje pismeni, ali smo više nacionalno osvešćeni (čitaj: nacionalno ograničeni!)

Situacija prva: Ulazi stranac u Turističku organizaciju Niša, uzima odlične mape grada i sve ulice napisane su latinicom, da bi stranac uspeo da razazna slova. Izađe na ulicu i NIJEDNO ime ulice na tabli nije napisano i latiničnim pismom. Ustav se brani! Stranac se žali!

Situacija druga (mada nije povezana sa članovima): U svetu poznate „city break ture“ ili putovanja u gradske centre za vikend, kroz prizmu Niša izgledaju strašno. Kulturno dobro od izueztnog značaja aka. niška tvrđava u vreme vikenda postaje buvljak, a u isto vreme i piktoreskna scenografija za Kusturičine filmove. Čak se i konji ponekad timare.

Strašno! Stranci su u šoku... Još su vikendom izrazitije lučevine razne te se taj opojni miomiris širi užim centrom grada i daje neponovljivi utisak. Sve nekako čekam da nekako vikne rez!!! i da se završi ova filmska scena koja decenijama traje.  

Situacija teća: Poželi stranac da gradskim prevozom prođe kroz grad - stane na autobusku stanicu i opet nema nikakvog natpisa i na latinici. Ustav se opet brani, stranac se više ne žali, već gleda da što pre napusti grad te izbegne četvrtu, petu,... situaciju koja mu ne odgovara!

Niš je grad meraklija i ljudi bi trebalo da se osećaju dobrodošlim, da razumeju šta je napisano, da ostave i novac ovde, a mi kao da želimo da ih nateramo da nauče srpski jezik i ćirilicu ne bi li iskusili naš grad!

Stranci bi da troše, ali mi nećemo te prljave pare sa Zapada – mi smo patriote i trošimo samo dinare! Dolaze i mlade generacije iz bivše Jugoslavije – poznaju srpski jezik ali ne i ćirilično pismo – e pa neka nauče! Moraju da ga znaju! Rat i dalje traje – barem u glavama onih koji su ga i izazvali! Rat, mržnja, ograničenje – sa kolena na koleno, pa u beskraj i do kraja sveta ili bar do one šljive pod koju ćemo stati! A dok ne stignemo do te šljive pijani pevamo (o) majci Rusiji misleći da je Dostojevski junak iz crtanog filma!

Član 11 kaže da je crkva odvojena od države jer je Republika Srbija svetovna država. Kad ovo pročitam samo se setim određenih „svetih“ vladika srpske crkve te poželim da smrtna kazna nije ukinuta blaženim Ustavom. Ustav i njih brani. A decu ko j... Ustvari, u ovim slučajevima zna se ko to radi ali se ćuti! Greh je huliti na mantijaše u mercedesima okićene zlatom! 

Papa ne dolazi – to znamo. Zašto i da dođe u godini verske tolerancije? Mi smo sami sebi dovoljni, imamo tapiju na hrišćanstvo iako pravoslavlje, posebno srpsko, postoji mnogo manje od 1.700 godina! Ali, mi slavimo – Bog će videti da mu se mi iskreno molimo – bar ovih dvadesetak godina – godine komunizma ili kako je pok. Sloba napisao „godine raspleta“ ne računamo!

Zaborav je naše drugo ime! Čekamo 1.800 godina da postanemo bolji ljudi a do tada booooooook Pa – pa!

Predlažem članovima partija koje podržaše pominjani Ustav a nedavnim se molebanom obratiše naciji da sledeći održe u Metohiji. Tamo će zaista dotaći dveri srBske!

Kao omaž preambuli Ustava setimo se pesme Galije, koja je i sa gramatičkom greškom, bila proročanska: „Ma dignu ruku, digni oba(dve), ma digni ruke od svega, nemaš kartu ni do Prištine...“. Amin!