Kamiondžije

„Dva drugara, dobra stara pa im društvo odgovara – vozili se u duetu po ovome belom svetu...“ Mislio sam da jedino u retkim ali dragim reprizama nacionlanog servisa mogu opet da čujem ovu takođe dragu pesmu. No, prevarih se – kamiondžije opet voze....

Neki novi Paja i Jare opet voze i vozaju. Sada balvane. Valjda njima misle da kreiraju budućnost i da nas podsete na svetu istoriju... A sve svete stvari u Srba imaju i krvav trag!

Kad već pominjem „Kamiondžije“ red je da sve bude napisano kao prva ruka scenarija...

Scena I – Vraćanje u prošlost kroz koju u Srbiji vidimo i budućnost. Davni kosovski boj. Godina 1389. Godina koju i dalje čekamo. Posebno je čekamo svakog 13 –og januara. Sve nekako mislimo da pravi boj tek dolazi. Pa se spremamo da krenemo na Kosovo ravno. Pa se spremamo da nađemo Brankovića, da ga sprečimo, da ga osudimo, ubijemo, ...  Pa se spremamo da pevamo ’Svirajte jače, jače, svirajte bolje, opet je naše Kosovo polje’... Stalno to Kosovo osvajamo: malo – malo pa imamo potrebu da se ponovo vratimo gde god da odemo. A odlaze njegovi stanovnici često. Nažalost neki bivaju proterani, ali neki sve dobro naplate. Sa kamatom. Pa čak i nekoliko puta....  Kamera ide. Ton ide. Vapaj se čuje. Pesma se ori. Vidovdan je... Bog prašta sve naše grehove. Ili mi bar verujemo u to...

Scena II – Prošao boj iako ga i dalje mi čekamo. Spremni kao i onomad što smo bili. Prolazi i život iako ga mi i dalje čekamo... Balvani stoje. Budi se nečista krv. Pomešana. Ali sveta i dalje. Pomešana ali naša i dalje. Pomešana ali serBska i dalje... Zora sviće na Gazimestanu. Dolazi mesija. Da upotpuni obeležavanje godišnjice boja koji i dalje traje. Okreće se puku. Visoko čelo. Zvonak glas. Laž izgovorena uverljivo. Dobar glumac. Masa poveruje, jer glumac je dobar. Uši crvene na blagom gazimestanskom vihoru. Boj zaista ponovo kreće. Završen je desetak godina kasnije. Tragično.  Za one koji hoće to da vide. Za druge i dalje traje u njihovoj nesvesti. Kamermanu kažem da mi da total – da vidim sve. Masa se deli. Više je ovih koji kreću da kopaju samo po prošlosti. Više je tzv. patriota koji preziru zapad ali štede u evrima i švajcarcima – jer njihov je život Švicarska, skoro k’o savršen.

Scena III – Vek XXI. U Srbiji se čeka još jedan 13 januar. Još jedna 1389. godina. Oštre se sablje. Zamračuju umovi. Ograničavaju misli. Sada više nego ikad. Voze se kamioni ponovo. Balvane voze neki drugi balvani. Neki su na belom. Neki mešaju. Ne da se ono što se nema. Gubi se ono što se ima. A inat se tera. Svima. Uvek. Još od prvog boja koji i dalje traje. I trajaće još dugo... Posebno se u boju ističu oni koji su bojno polje napustili ali ga i dalje brane. Sa distance. Ali kažu da idemo mi da branimo njihovo jer je njihovo i naše. Ja bih da ipak oni krenu prvi! Čekam svoje oslobođenje od njih!
(U sceni će se lako, čak i u totalu, videti ko su oni a ko smo mi. A onda treba snimiti krupne planove. Mi smo petokolonaši – oni koji žele da žive bez ograničenja. Nismo ponosni. Nismo ni nebeski. Nismo ništa posebno. U našim očima – i molim glavnog kamermana da to uhvati – vidi se i dalje iskra i nada da ćemo živeti kao sav normalan svet. Oni su lažni navijači. Oni su lažne patriote jer je ta reč odavno prodata. Oni su rusofili mada ne znaju ko je Dostojevski. Oni su ništa. Kamermana molim da mi ovde da par krupnih planova – iz njihovih očiju izvire mržnja, ograničenost i ogorčenje jer ne znaju i ne žele da znaju. Kraj scene. )

Neizvestan je kraj filma. Ja kao reditelj ipak ne mogu sve, jer imam i ja svog reditelja. Sve se cenzuriše. Opet. Ima puno snimljenog i arhivskog materijala ali zavisi šta će uraditi u montaži. Postoje dva scenarija za kraj:

Prvi: Postajemo civilizovan svet. Boj se završio. Pala zavesa gvozdena. Svanula zora kristalna. Kreću osmesi. Ona prilazi njemu. On joj daje najlepši osmeh. Pobedio razum. Pobedila ljubav. Happy end.

Drugi: Postajemo geto. Boj i dalje traje. Obruč se sve više steže. Pamet nestala. Umorni, teški pogledi. Ona prilazi njemu. On joj daje avio kartu. U jednom smeru. Pobedila je želja za životom. A on je negde drugde...

Čekajući završne scene filma i života umiremo na barikadama i balvanima. Da bar odvezu onu pokrentu portabl crkvu na barikade pa da popovi blagoslove onaj mučeni (?!?!) narod dole. Za džabe! Ali ne mogu popovi tamo – uništiće mercedese i druge limuzine na makadamima i barikadama kosovsko – srpskim. A ionako se sve manje njih bavi dušom. Odavno već!