Konstantin ili Iluzija koja traje

Produkcija: Narodno pozorište Niš, Narodno pozorište Beograd
Tekst: Dejan Stojiljković
Režija: Jug Radivojević
Uloge: Miodrag Krivokapić, Petar Benčina / Miodrag Radonjić,  Luka Grubišić, Miloš Cvetković,  Suzana Lukić, Snežana Petrović, Tamara Dragičević, Aleksandar Mihailović, Dejan Cicmilović, Aleksandar Marinković, Dejan Tončić, Miroslav Jović, ...

Predstava KONSTANTIN rađena je namenski za proslavu 1700 godina Milanskog edikta. Često smo u istoriji viđali resitale rađene „jer treba obeležiti to i to“, ali ovo je ozbiljna predstava i ta ozbiljnost i punoća vidljiva je sve vreme. Sat i po pozorišnih iluzija sa mnogo dužim efektom.

Dejan Stojiljković vešto je napisao intimnu ispovest čoveka koji je promenio svet te verujem da smo na tragu novog dramskog pisca. Kao iskusan reditelj (98. režija) Jug Radivojević imao je zadatak da isprati period od šezedesetak godina i da gotovo filmski predstavi sagu o jednom od najvećih vladara sveta. U tome je uspeo. Veoma efektna, jednostavna režija sa likovima obojenim snažnim emocijama. Na momenat stripovski pričana, kolorično iako imamo samo dve boje!

Tekst prati tri paralelne priče: prva je posvećena dečaku Konstantinu (veoma nežna i suptilna scena dečaka Luke Grubušića i Snežane Petrović koja igra njegovu majku Jelenu, i koja mu objašnjava zašto ne može da dotakne Sunce). Druga priča je o vojskovođi Konstantinu koji je rušio, palio i žario i koji nikada nije bitku izgubio – mladi Miodrag Radonjić ima dobre prelaze od neveštog i nesigurnog dečaka do hrabrog vojskovođe. Konačno poslednja priča je o Konstantinu kao starom, iznemoglom vladaru koji skoro sve zna (ali ipak nije dotakao Sunce!); priča je o čoveku od krvi i mesa koji sumnja, pati i koji umire baš kao i svi mi. Igra ga sjajan Midorag Krivokapić. Nema glorifikacije (podsetimo se – samo je pravoslavna crkva proglasila Konstantina za sveca) – Konstantin je i ubica! Krivokapić igra lucidno, hrabro, piktoreskno. Glasom, mimikom i pokretom on je Konstantin dete, vojskovođa i starac: sve odjednom i kroz njegovu rafiniranu igru vidimo sve boje Konstantina. Velika je ovo rola velikog glumca: filmski urađena sa puno krupnih planova a emocionalno jaka – pozorišna!

Efektna je scenografija Aleksandra Denića – stepenice visine šest metara zapravo predstavljaju put kojim svako od nas prođe: teži se večnom pa neko stigne kao pravednik a neko ide drugim putem. Ovo je predstava o preobraženju, pa i o praštanju i snovima. I scenografija i savršeni crveno – beli kostimi Bojane Nikitović  (mogu biti simbol onih koji greše i onih koji su prošli sve krugove pakla i izvukli se – kao kod Dantea) pomažu svemu tome.

Odmerena a tako jaka i sugestivna Suzana Lukić pojavljuje se u ulozi Lidije – hrišćanske robinje. Skoro je magična njena i scena Konstantina kada ona izlazi iz bordela i na rukama umire svom gospodaru. Odlična uloga mlade Lukićeve: istinita, bolna, emocionalno tačna.

Tamara Dragičević igra drugu Konstantinovu suprugu Faustu. Ona  je besna, zločesta, ironična i obesna (koliko može). Koketa je (kad treba) koja oslikava razvrat Rima.
Aleksandar Mihailović kao Konstantinov pisar je već konstantno dobar. Tu je i veliki dvojac: Dejan Cicmilović kao Galerije i Aleksandar Marinković kao (Sveti) Dimitrije. Gošća iz Banjaluke Aleksandra Ćosić prikazala je prvu Konstantinovu suprugu – uloga mala ali efektno urađena!

I konačno suštinske scene uradili su maestralno Miodrag Krivokapić i Miloš Cvetković kao glasonoša a možda i ispovednik njegov a možda i Bog. Njegov umirujući glas bio je dobra provokacija Krivokapiću da da svoj maksimum. Cvetković je sve vreme na sceni – miran, ubitačnog pogleda, željan istine. Iz publike se apsolutno vidi njegova rešenost da Konstantina “muči” do kraja.

Ovo je priča o preobražaju koja bi trebalo da nas dotakne. Priča je i o praštanju i valjalo bi da naučimo kroz nju i o sebi ponešto!