Rekapitulacija sezone Narodnog pozorišta Niš

Sezona 2010/ 2011. krenula je tek februara 2011. godine. Kasnilo se zarad rekonstrukcije pozorišta, mada običan gledalac ne vidi u čemu se ona sastojala. I ranijm rekonstrukcijama, pa i ovom nedavno, gledalište je smanjeno.

Sada postoji tzv. VIP red iz koga je poprilično naporno gledati predstavu, a dobijena je, kako neki rekoše, i veća rupa, odnosno orkestarski prostor ili ti orkestrarijum, ne bi li uspele da se u pozorištu igraju i opere i mjuzikli. Od rekonstrukcije je prošlo nekoliko meseci a od opere i mjuzikla ni traga, a ni glasa, izuzmemo li gostovanje dečije opere iz Sofije, koja je, i na ovom portalu, izazvala velike diskusije i uglavnom negodovanja.

Osnovno pitanje koje treba postaviti jeste: da li je Narodno pozorište Niš i dalje narodno ili se radi o eksperimentalnom teatru ili o nekoj off sceni nekadašnjeg Narodnog pozorišta. Da li je niško Narodno pozorište i dalje teatar sa stalnim ansamblom ili se radi o putujućoj trupi koja je trenutno ovde na gostovanju? Odgovori na ova pitanja trebalo bi da daju olakšice pri definisanju vizije ovdašnjeg teatra.

Da sada jasne vizije nema ukazuju i neke premijere iz ovogodišnje sezone.

Najpre smo imali autorski projekat Olivere Đorđević “Eufemmeizam”, koji je potpuno na mestu za neku off scenu. Sjajne glumice niškog Narodnog pozorišta pokazale su još jednom svoj veliki talenat. Žonglirale su veoma uspešno u toj predstavi i zaista sa malo teksta, a puno geste i mime, uspele da autorkinu zamisao izvedu do kraja.

Nakon toga usledila je predstava "Ožalošćena porodica" Branislava Nušića (!?!) u režiji Andraša Urbana. E, ovo već jeste problem i o ovoj predstavi se puno diskutovalo i na ovom portalu. Ako neko uzme klasika, rasčereči ga do krvi – čak i bukvalno, kako je to ovde urađeno u scenama klanja sitne i krupne stoke, onda se pitam gde je to originalno delo? Da je Nušić živ, svoje delo ili ne bi ni poznao ili bi se istog odrekao! Sjajna misao, čvrsta konstrukcija Nušićevih rečenica pojednostavljena je, dopisana je (!) a potpisan je On kao autor. Karakteri su potpuno drugačiji a kontekst i odnosi među likovima promenjeni. I kao vrhunac svega, drugi čin počinje kupanjem u bazenu – verovatno da se i na taj način pokaže bahatost familije posle saznanja da nisu dobili ništa. Ja sam pak verovao da će bazen poslužiti da se operu gresi prema Nušiću, ali avaj! Ne radi se ovde o umetničkoj slobodi, novom viđenju teksta i novom čitanju – u ovoj predstavi je sve okrenuto naopačke a sa glumcima se pri tom nije radilo. Predstava dobija nagrade za scenu, za najbolju predstavu, za kostim ali nema ni jedne glumačke nagrade u inače sjajnom ansamblu niškog teatra. Varijacije na temu seksa i homoseksualizma sigurno Nušiću nisu bile na pameti kada je pisao ovo delo pa čak ni kao radnje koje mogu dovesti do nasledstva ili koje su odlike poltronstva! Na kraju ima i oralnog seksa a verovalo se da je on deo predigre! 

Ipak i ova predstava bi bila potpuno u redu da na plakatu piše: “Po motivima ’Ožalošćene porodice’ Branislava Nušića – pa onda naslov predstave i njen autor”. Ovako se radi o velikom skrnavljenju. Sedamdeset godina od smrti autora ne treba nikakva dozvola za postavljanje dela na sceni – to je onda ‘javno kulturno dobro’ ali smatram da bi trebalo organizovati, kao nekada u staroj Grčkoj, “Veće staraca – mudraca” koji se u određene klasike razumeju i koji bi trebalo da daju svoj sud pre izlaska predstave. Možda ovo liči na cenzuru. Možda neko kaže da nema dovoljno umetničke slobode, ali svako ko ne zna Nušića (npr. mladi ljudi sa prostora bivše Jugoslavije) nakon gledanja ove predstave upitao bi se u čemu je veličina našeg slavnog komediografa? Sama reč klasik znači da je on svevremenski i da je dovoljno aktuelan. Ne treba ga osavremenjivati, posebno ne dopisivati i praviti bahanalije na sceni! Slična situacija bila je i pre par godina kada je Šekspirovu “Buru” postavio isti autor. I tada je malo ostalo od Šekspira  a odnosi među likovima i njihovi karakteri bili su potpuno promenjeni!

Sledeća predstava “Devojke” Laleta Pavlovića u režiji Ivana Vukovića zanimljiva je. Dakako vrlo gledljiva. Iako je tekst nastao pre dvadesetak godina i danas je aktuelan. Odlična mlada ekipa: Maja Banković, Aleksandra Mihajlović, Danilo Petrović, Miloš Cvetković uz već dokazane Aleksandra Mihailovića, Jasminku Hodžić, … Veličina ove predstave je u tome što je rađena vrlo svedeno, vrlo nepretenciozno a ispala je dobra. Gledljiva. Glumački tačna. Sa nekoliko zaista sjajnih scena i rešenja!

Poslednja u nizu jeste predstava – autorski projekat makedonskog reditelja Saše Milenkovskog pod nazivom “Niš Ex Press”. Najznačajniji likovi ex jugoslovenske dramske literature putuju jednim autobusom i od stanice do stanice pričaju svoje životne priče. Ovo je predstava mladih – pre svih Nađe Nedović i Danila Petrovića, ali i ceo ansambl deluje ujednačeno i uigrano. Jedina mana na putu Niš Ex Press –a jesu presvlake za neke likove i veoma ambiciozan itinerer za jedno veče. Možda sve pomalo dugo traje! U svakom slučaju vredna pažnje predstava. Drugačija. Mala scena. Intimne ispovesti. I par zaista maestralno urađenih scena sa jakom, a cappella muzikom koju svaki od likova peva ponaosob!

Na kraju treba reći da je marketing ove pozorišne kuće u stalnom napretku. Bravo! Jedino nisu bile potrebne scene sa Betmenom koji kao slepi miš leti u Narodno pozorište Niš jer iako je pozorište igra – ovo pozorište nije igra za decu jer nema ni dečiju scenu niti su klinci njegova potencijalna publika. Valja ipak odrasti! Na vreme!

Reprizno je igrana “Isidora” sa sjajnom Ivanom Nedović u naslovnoj ulozi. Posle godinu dana izgnanstva sa scene vraćena je predstava – remek delo ovdašnje “Edmund Kin” koja zaista nema ni jedno slabo mesto, a tu je i još jedno delo umetničko “Dejstvo gama zraka na sablasne nevene” u kome briljiraju tri gracije niškog teatra. Igrane su i predstave “Gospođa Ministarka”, “Draga Jelena Sergejevna”, “Švabica”,..

Želim i verujem da će naredna sezona niškog Narodnog pozorišta biti zanimljivija, bogatija za neka klasična dela klasično pročitana jer nema ozbiljnog teatra bez klasika. I nema pozorišta bez reči. Iako su u modi i fizički teatar i teatar pokreta i pantomima – osnov glumačke igre još od stare Grčke je reč! Jedna reč! Jedan lik. Pa onda drugi. Radnja i proturadnja! Nema predstave i drame bez reči posebno ne u nacionalnim teatrima! Iako je proširena, kako rekoše neki, rupa odnosno orkestrarijum ne videsmo ni mjuzikl ni operu. Nije problem (bio) samo u rupi već u sceni koja ansambl velikih opera fizički ne može da primi. A imalo je niško pozorište i pre rekonstrukcije sjajan mjuzikl „Violinista na krovu“. Sada ima rupu a nema mjuzikla! Manje publike može stati ali rupa je golema!

Ja sam ipak više za to da niško pozorište bude klasično a ne eksprimentalno. Naravno da je moguće uraditi predstave koje su van klišea i koje ne predstavljaju klasična čitanja pozorišta ali to ne treba biti osnov repertoarske politike već se jedna takva predstava može uraditi u sezoni. Ne treba raditi ni samo klasike. Savremeni pisci su deo ovdašnjeg pozorišta već više od jednog veka ali način na koji se ta dela postavljaju mora biti smislen. Neophodna je vizija u repertoarskom smislu. Predstave se (najpre) prave za grad i njegov puk (da podsetim: Grad Niš finansira pozorište) a tek potom za festivale! Veliki Breht je rekao da pozorište treba čoveku da pomogne da misli a ne da se zabavlja (jeftino!). Misija teatra jeste da prosvetli i edukuje svoj puk! U svakom slučaju ne bi se smeo nagrađivati egzibicionizam i eksperiment u klasičnim teatrima jer za iste postoje pozorišne radionice, a ozbiljnim teatrima potrebna su velika i promišljena dela!