Fina magla u tunelu

Ne bih baš mogao da se zakunem, ali mislim da su vesti stigle iz Sarajeva, Šapca i Užica. Opet, nisam siguran, ali mislim da sam ih pročitao sa ne više od dva dana razmaka. Domaći stručnjaci došli su gotovo istovremeno na sličnu ideju – da naprave tunel za dezinfekciju. Dobro, nije to baš pravi tunel, više su vrata, kao ona na aerodromu. Kad im se približite uključi se pumpa, a vas poškropi dezinfekciona tečnost.

Ono što mi je u sve tri vesti nekako ušlo u uši jeste da ova vrata štede dragoceni dezinficijens, jer ga ne rasipaju kao pop svetu vodicu buketom suvog bosiljka, nego ga pod visokim pritiskom pretvaraju u finu maglu kroz koju prolazite. Visoki pritisak koji stvara finu maglu? Dragi pronalazači, taj vam koncept nije nov, mada je dokazano uspešan.

Jer upravo to je ono u čemu već neko vreme živimo, informativna ili medijska fina magla koja nastaje pod visokim pritiskom države. Mogli bismo sad da se vratimo bar osam godina unazad pa da iskopamo mnogo situacija u kojima nas je država ubacivala u tunel i pod visokim pritiskom oko nas stvarala finu maglu. Za razliku od obične magle u kojoj prosto ne vidite ništa, u ovoj vidite, samo niste sigurni baš šta vidite. Informacije vam se razlivaju u toj magli, mešaju se, dolaze i blede sve dok u nekom trenutku ne izgubite sposobnost da razlikujete šta je činjenica, a šta propaganda, šta istina, a šta bezočna laž.

Možemo i osam nedelja unazad ili sedam. Ili dve ključne koje su već bile posle ove jedne koja je presudna. Ali možemo da se bavimo i samo jednom nedeljom, ovom na čijem smo kraju.

Ona je došla posle prethodne u kojoj je pritisak na medije dodatno pojačan. Setimo se, petak, predsednik u Nišu u kojem je stanje nedeljama pre ocenjivano kao „stabilizovano i bolje“. Tamo ga nerviraju pitanja novinara, stisnutih dok on deli respiratore za koje se toliko borio sa svetskim alama, pitanja o tome namerava li da se testira nakon što je obnarodovao da mu je zaražen sin prvenac. Nekoliko sati kasnije, u Beogradu ga nerviraju pitanja za epidemiologe – o tome zašto je u Nišu morao da napravi Respirator Fest i možda ugrozi zdravlje novinara i svoje svite. Odlučno reaguje Vlada, i tog istog dana ukida konferencije za medije.

Konferencije za medije u Palati Srbija nisu ni do tada uvek bile naročito efikasne. Jer u korisne odgovore sigurno nisu spadali oni – zakon je isti za sve, preduzeli smo mere, stanje je stabilnije, prisustvo virusa detektovano je u vulnerabilnim kohortama. Svaka čast vulnerabilnim kohortama. U slučaju novinara čiji tekst čitate, odgovora vrlo često nije ni bilo.

Moj je subjektivni osećaj da, kad god bih izgovorio: „Željko Veljković, Južne vesti, Kakva je situacija u Nišu i okolini i koliko...“ govornici na konferenciji počnu da dremaju i čuju kako izgovaram: „Željko Silabanda, Bulavajo Njuz, Kakva je situacija u Harareu i okolini...“ A onda shvate „a to je onaj mali negde s juga, kazaćemo mu da je sve u redu.“ I kažu. Niš ili Zimbabve, delovalo je najčešće kao da im je ravno sve do Kosova i još dalje.

Ukidanjem konferencija za medije, novinari su uskraćeni za jednu od poslednjih mogućnosti da uopšte pitaju državu za zvanični stav. Bar novinari sa juga Srbije, bar oni koji su kritički nastrojeni prema vlasti.

A onda je u ponedeljak stigla vest da je u stabilizovanom Nišu zaražena većina korisnika državnog gerontološkog centra. Priče o stabilizaciji, umerenom optimizmu, bolnicama u kojima ima svega – od igle do respiratora, merama koje se poštuju, sve te priče srušene su u jednom danu. Bar za prosečnog građanina kojem je moglo da promakne da su novinari Južnih vesti nedelju dana ranije, bar dva puta postavljali pitanje o stanju u Gerontološkom centru Niš. Uz istu reakciju pitanih, pristojan odgovor koji ignoriše postavljeno pitanje, a reakciju okoline, šta hoće ovaj više s tim Gerontološkim.

Odgovora nije bilo, a to što smo čuli, pa naslućivali šta se događa nije značilo ništa, jer potvrde informacija nije bilo. Tako nekako u finoj magli u kojoj i ne znamo šta znamo, prošla je i poseta predsednika Republike i šefa nabavke medicinske opreme.

Ali evo nas na kraju nedelje koja je za jug Srbije zaista ključna – zaraženi su korisnici domova za stare, psihijatrijske bolnice, ustanova za smeštaj osoba sa poteškoćama u razvoju. Javljaju se ljudi za koje nema mesta u bolnicama, halama. Javljaju se i oni koji su smešteni, ali nisu testirani. Oni koji su testirani, ali nisu dobili terapiju, oni koji su ozdravili, ali ne mogu kući jer nisu testirani, oni koji su se zagubili u tabelama, statističkim greškama, oni čije roditelje u bolnici nema ko da nahrani. Informacija je mnogo, svaku treba proveriti.

A zvanične informacije dobijamo tako što pošaljemo pitanja elektronskom poštom dva sata pre konferencije, a onda čekamo ispred televizora da čujemo odgovore. Koji su i dalje uopšteni, nejasni, često potpuno suprotni svedočenjima onih koji su nam tražili pomoć. Tek u retkim situacijama nakon pitanja usledi reakcija, pa se negde, nečiji pojedinačni problem i reši.

O nepokretnim pacijentima postavljeno je pitanje, na konferenciji ( opet ) nije bilo odgovora, ali je uveče stigla vest da stižu pozivi budućim negovateljicama i da ljudi više neće ležati bez hrane i vode. Odgovor o pacijentima koji nisu primljeni na lečenje takođe nije stigao do novinara, ali su oni dobili poziv i smešteni su u bolnicu. Istog dana. Zato i dalje šaljemo pitanja.

Ali šta o svemu tome zna prosečni građanin Srbije? Ako prati medije sa nacionalnom pokrivenošću, zna da je sve i svuda sasvim u redu, da pojedinačnih propusta ima, ali se oni kažnjavaju brzo i oštro. Prosečni građanin zna da u bolnicama ima svega, a i više od toga – ima i vizira koje lekarima uručuje lično vlasnik televizije. Očekuju luksuz sa televizije, pa kad stignu i vide da ga nema šokirani organizuju pobune, kao u hali Čair, na primer.

Zato i dalje šaljemo pitanja. Već nedeljama to nisu novinarska pitanja na koja će neko na konferenciji precizno da odgovori. To je način da se čuje ono što vlast želi da sakrije i da se natera da reši probleme sa kojima ljudi žive, ali zbog kojih u ovoj situaciju ljudi i stradaju.

Građanin bi trebalo da zna i to da se slaba opozicija i tajkunski mediji sve vreme bore da korona pobedi i predsednika i sve njih.

Zna da će dobiti 100 evra kad sve ovo prođe, da će naš pad rasta biti najmanji ili najveći, ali da ćemo svakako da procvetamo.

Zna da je neko negde napao doktora Kona, valjda da bi virus došao na vlast, ali da je sada sve u redu jer je predsednik sve to rešio.

Prosečni građanin trebalo bi da je već zamantan, zamagljen, trebalo bi da ne zna da nam je lista ukinutih sloboda među najdužim u svetu, da nam borba protiv virusa ide lošije nego u većini zemalja regiona.

Prosečni građanin sasvim izvesno živi u medijskom i informativnom tunelu. U tom tunelu nije mrak, jer mrak bi lako opazio. U njemu je magla, fina magla nastala pažljivo smišljenim zasipanjem ogromnom količinom raspršenih informacija, poluinformacija i laži.

Od nje se ne vidi kome, kako i koliko plaćamo opremu koju smo morali da imamo još i pre nego što su nas doktori slali u Milano, a ministar zdravlja obećavao domaću vakcinu.

Od fine magle ne vide se mnogi gradovi za koje niko nije pitao na konferencijama za medije, ne vide se mnoge greške, mnogi krivci i mnogo odgovornih. Ali ne brinite, ovo će sve jednom proći. Za one koji prežive, stopa preživljavanja biće 100% ko što reče onomad dr Pelemiš. A samo će oni i biti važni, jer samo će preživeli glasati. Valjda.